Tamara Lujak: ZORILO

Zorilo

Bila jednom tri sina u starog, bolesnog oca. Zvali su se Noćilo, Ponoćilo i Zorilo, po delu dana, odnosno noći, u kom su rođeni, jer otac, izgubivši ženu na porođaju, nije znao koja druga imena da im nadene.

Noćilo je od majke nasledio ruke, Ponoćilo usne, a Zorilo oči. Kojeg god bi se posla Noćilo prihvatio, bio bi više nego uspešan. Ponoćilo je pripovedanjem odnosio probleme onih koji su ga slušali, dok je Zorilo imao dobru narav. Bio je najposlušniji i najpitomiji od trojice sinova. I najmlađi.

Kada je, jednog dana, otac osetio da mu se bliži kraj, poslao je po sinove:

„Deco moja, nije mi mnogo vremena ostalo. Ali, možda još možete da mi pomognete: sanjao sam da ima jedna biljka koja može da mi povrati snagu. Penia ofici joj je ime i raste samo u Donjem svetu. Jedan od vas trojice mora da je pronađe i donese je.’’

Zorilo bez razmišljanja istupi napred.

„Dragi moj Zorilo. Vas dvojica ćete ići da mu pomognete. Morate da se vratite za tri dana, jer mi je još samo toliko vremena ostalo. Vratite mi se zdravi’’, otac ih blagosilja na izmaku snaga, i stisnu Zorilu ruku.

Braća su ceo dan lutala u potrazi za jamom koja vodi u Donji svet, ali niko nije znao da ih posavetuje. Predveče stigoše pred jednu kolibu što je čudno svetlela u sred šume.

„Mi ćemo da noćimo tamo’’, braća pokazaše na mesto daleko od kolibe. „Noć je vrlo prijatna.’’

„Ja idem unutra’’, reče Zorilo.

Pokucao je tri puta i ušao u malu, zagušljivu prostoriju.

„Pomoz’ bog baba Marta’’, reče momče, oprezno uđe i spusti darove na sto: jedno jaje, jednu jabuku i malo sira.

„Bog ti pomogao, sine. Koja te je nevolja dovela u moj dom?’’, upita starica, duboko zavaljena u stolicu kraj vatre. Nije se ni okrenula kad je Zorilo ušao. Mladiću se od straha tresla donja usna. Da je imala rep i krljušt manje bi ga plašila. Ovako pogurena i slepa, ledila mu je krv u žilama.

„Otac mi je na samrti’’, gotovo da promuca, jednako stojeći na sredini sobe.

„Zar Imlorb? Kakva šteta! Retko sretan čovek, kad ima takvog sina kao što si ti’’, starica se okrenu i pogleda ga slepim očima. Mladić nije smeo da skrene pogled sa njenog sasušenog lica. Nije se toliko bojao da pokaže slabost, već nije želeo da povredi staricu. Ona se blago osmehnu, ili mu se to samo pričinilo.

„Ali, ima nas trojica’’, reče Zorilo zbunjeno.

„Ne bih im verovala da sam na tvom mestu, sinko’’, odgovori seda glava i ustade. „Da je i jedan od tvoje braće ušao, ne bi poživeo ni da mi se obrati, s tim da mi se ne bi ni obratili kako priliči. Još ću ti reći da ću ti pomoći, zato što sam o tebi samo dobro čula, ali moraš sve da uradiš onako kako ti kažem ili ćeš da upadneš u nevolju.’’

Zorilo klimnu glavom i sede.

„Biljka koju tražiš nije običan božur tamnocrvene boje koji svuda može da se uzbere. Ovo je beli božur i raste samo u Donjem svetu, kojim to i sam znaš, vlada Crnobog.

„Da bi došao do cveta moraš da uhvatiš najmlađu od njegove tri kćeri, Sakarlu, jer će te druge dve odati čim te spaze. Kada budeš dobio biljku, moraš da uzmeš Sakarlu, a sestre na prevaru da odvedeš braći, jer će te u protivnom one same goniti, a tada ti nema spasa.

„Uzmi ovog leptira’’, starica iz male škrinje izvadi drvenu kutijicu sa rezom, „pomoći će ti da pronađeš Sakarlu. Uz pomoć čarobnog biča pretvorićeš je u zlatnu jabuku i tako prevariti sestre.

„Kad budeš izlazio iz jame, pusti sestre da idu prve, jer ćeš jedino tako izbeći da te braća ne poseku. Ali, dobro pazi, braća će te verovatno ostaviti dole u jami. Zato uzmi ovo pero’’, govoreći to starica izvadi sivo, najveće pero koje je Zorilo ikada u životu video, „i samo ga protrljaj rukom i bićeš izbavljen.

„A sada, pošto sviće, uzmi ova zrna konoplje i idi duboko u šumu, ali tako da te braća ne vide i gde nađeš prvu zmiju što izlazi ispod kamena, ti je poseci, u njenu glavu metni seme i posej ga. Na jutarnjoj svetlosti, iz ovog čudotvornog semena izrašće konoplja; uzberi je i ispredi sebi bič. Njime ćeš lepoticu devojku pretvoriti u zlatnu jabuku.

„Hitaj, hitaj sada! Predugo sam te zadržala!’’

Zorilo učini kako ga je baba Marta savetovala. I baš kad je završio sa pletenjem biča, braća ga pronađoše.

„Šta radiš ovde?’’ Upitaše ga podrugljivo.

„Nisu mi pružili gostoprimstvo noćas i izgubio sam se tražeći vas.’’

Braća se nasmejaše.

„Hajde. Dobro je rekao otac da pođemo sa tobom.’’

Zorilo je nekako uspeo da navede braću na pravi put, baš kako mu je baba Marta objasnila i ubrzo nađoše jamu koja vodi u Donji svet. Obrasla žbunjem, delimično zaklonjena kamenjem, i nije izgledala toliko strašno.

„Veži se’’, braća mu pružiše konopac, „i dobro povuci kad stigneš dole. Ako stigneš’’, dodadoše, uz smeh.

Spuštanje je, kako se činilo Zorilu, trajalo danima. Već je počeo da se pribojava da neće biti dovoljno kanapa. Najveća mu je, međutim, briga bila mala drvena kutija. Čuvao ju je u nedrima i svako malo dodirivao drhtavim prstima. Ako padne, bar se kutijica neće polomiti.

Najzad je dotakao nogama tlo. Bilo je toplo. Povukao je konopac tako snažno da je pomislio da će da ga pokida. Sačekao je nekoliko trenutaka i kad se uverio da braća više ne spuštaju konopac okrenuo se i bolje osmotrio gde se to nalazi.

Zidovi pećine su bili glatki i sjajni, modri kao krv, crni kao ugalj. Bojao se da pruži ruku i dodirne ih. Šta ako ga omame, očaraju? Zauvek će ostati zarobljen ovde, u Donjem svetu, a otac će biti izgubljen. Obrisao je znoj sa čela, duboko udahnuo, izvukao kutijicu iz nedara i pustio leptira napolje.

Leptir je bio mali, brz i šaren. Jednom rečju prelep. Emitovao je šarenu svetlost oko sebe, malu, ali sasvim dovoljnu da Zorilu osvetli put. Nije znao koliko dugo su išli, ali se put nije ni širio, ni ispravljao. Zidovi su bili jednako glatki i jednako preteći. Jedva je držao korak sa leptirom. Odjednom ga obasja svetlija nijansa crvene boje.

„Zdravo lepotane’’, začu se predivan glas. „Ti nisi sa ovoga sveta?’’

Leptir jače zaleprša krilima i u to se razleže najdivnija muzika koju je Zorilo ikad čuo.

„Kakva predivna muzika!’’, obradova se devojka.

„Skroman poklon za predivnu gospu Sakarlu!’’, Zorilo izađe iz zaklona i duboko se pokloni.

„Stranac!’’, zaprepasti se devojka. „Kako si dospeo ovamo?’’

„Moj je problem veliki gospo’’, reče Zorilo, još uvek se klanjajući, jer nije mogao još jednom mirno da pogleda devojku u crvenoj, uskoj haljini, sa crvenim očima i usnama tamnim kao krv.

„Izvoli, reci’’, Sakarla se na mladićeve reči malo primirila.

„Potreban mi je cvet, beli božur, a samo Vi možete da ga uzberete.’’

„Ali…’’, Sakarla se nervozno okretala i kršila tanke, bele ruke.

„Otac mi je na samrti.’’

„Učiniću to’’, devojče se najzad prelomi. „Ali, moraš da mi obećaš da nikud nećeš otići dok se ne vratim.’’

„Budite uvereni.’’

Lepojka se brzo vratila, još više uplašena.

„Moje sestre – ako te spaze – moraš da se sakriješ!’’, reče Sakarla pružajući Zorilu cvet.

„Prekasno. Lepa moja gospo, oprostite’’, Zorilo se maši za pojas i izvadi bič.

„Da oprostim?’’, upita Sakarla i baš tad bič fijuknu i pretvori je u zlatnu jabuku, koju Zorilo spretno uhvati i stavi u nedra.

„Sakarla? Opet sanjariš?’’, dve sestrice, dve lepotice, dođoše do mesta gde je Zorilo stajao i tek tad ga primetiše, zaklonjenog gustim rastinjem.

„Stranac!’’, povikaše u jedan glas.

„Koji može da vas odvede do sestre’’, Zorilo im nije dao ni trenutak da se snađu.

„Odvedi nas odmah!’’, streljaše ga pogledom; behu veoma ljute. Mladić se pokloni i povede ih uskim i vijugavim hodnikom. Ceo put nisu ni reč progovorile.

„Ovde je gore’’, reče Zorilo kad stigoše u pećinu i pokaza na uže. Molio se samo da sestre ne zatraže od njega da se prvi popne, jer bi tada svi nastradali. Sestre, behu, međutim, toliko ljute da se bez razmišljanja prihvatiše užeta.

„Ako si nas prevario…’’, prva poče da se penje, odmah za njom i druga. Zorilo ih je sa čuđenjem posmatrao. Pele su se takvom brzinom, da pomisli kako mora da su lagane kao perce. Nasmeja se na tu pomisao.

Morao je da sačeka da se lepotice popnu jer je verovao da ma koliko da su bile lagane, konopac ne bi izdržao i njegovu težinu. Međutim, kada je posle nekog vremena konopac pao na zemlju, znao je da su mu braća radila o glavi.

„Ali, božur je kod mene’’, doseti se mladić. „I pero.’’

Izvadi sivo pero iz nedara i protrlja ga. Istog trena dolete dvoglavi orao, ptica velika kao brdo, sa oštrim kandžama i još oštrijim kljunom. Zorilu klecnuše kolena i sledi mu se krv u žilama. Baba Marta ga nije pripremila za ovoliku grdosiju. Svakog časa je očekivao da će ptica da ga rastrgne, jer je narušio njen preko potreban mir.

Orao je neko vreme promatrao mladića, kao da sa njim odmerava snage. Baba Marta mu je govorila o Zorilu, još dok mu je, kao mlađanoj ptici, vidala rane iz ljutog boja, i sve što je rekla je bilo tačno. Nije pokazao straha pred njime, baš kao što je baba Marta rekla da neće. To je godilo ptici. Nije voleo da pomaže kukavice.

„Izvoli, gospodaru’’, zagrme ptičurina.

„Želim ocu’’, reče mladić suvih usana.

„Odmah’’, orao posadi Zorila na leđa i polete. Leteli su ceo dan i celu noć, da se Zorilo već pobojao da su okasnili. Dok su hitali ka domu mladić je sve potanko ispripovedao ptici kako se obreo na ovom čudnom putu i u ovako velikoj nevolji.

Ptica slete pred očevu kuću i reče mladiću da kad god mu bude bila potrebna da je samo zovne po imenu – Ocilo – i da će mu doći. Zorilo se oprosti od orla i zahvali mu na pomoći. Kad je ptica odletela, izvadi jabuku iz nedara i pretvori je nazad u devojku.

Sakarla ni ne pogleda mladića, već jurnu zabrinuto u kuću. Zatekoše oca kako leži u postelji i rastaje se sa životom. Stigli su u poslednji čas! Sakarla zatraži od Zorila beli božur. Izvadi iz nedara posudicu od lifmala, metala u kojem je uz određene čini, a bez vatrice, mogla da pripremi čarobni napitak.

Mesec se bojažljivo promaljao iza oblaka, kad je napitak bio gotov. Sakarla dade malo starcu da popije. Tri dana je Imlorb ležao u groznici. U jutro četvrtog dana ustade iz postelje, ne samo oporavljen, već i podmlađen, poljubi sina i Sakarlu i raspita se za Noćila i Ponoćila.

„Sada mi, sine, reci gde su ti braća?’’, upita zabrinuto.

Zorilo je ćutao.

„Ja znam gde su, oče’’, oglasi se Sakarla i sve potanko ispriča. Dok je lepojka pričala, nad Imlorbovim licem se nadnosila sve veća senka. Ruke je stezao u pesnice i njima se, od besa, lupao po butinama.

„Zaslužili su najgore!’’, htede da ih prokune, ali se Zorilo pobuni.

„Poštedi ih. Nisu znali šta čine.’’

„Velikog si srca, sine’’, otac ga čvrsto zagrli. „Ali, moraju da budu kažnjeni.’’

„Oče, prepusti to meni’’, lepotica dozvoli sebi da se umeša.

Kad su braća, ubrzo potom, došla, Sakarla ih lepo ugosti. Posluži ih ukusnim jelima i vodom sa Crnog izvora. Kada su se dobro najeli i napili vode, braća se pretvoriše, jedan u crnog vuka, drugi u crnog konja, i odmah pobegoše.

Sutradan bi priređeno venčanje. Tri sestrice su sve same zgotovile. Bilo je hrane za sve meštane, da se goste tri dana i tri noći. Čak je i sam Crnobog prisustvovao svečanosti. Meštani su zbog toga bili manje bučni nego obično, ali su se svi veselili i igrali do zore.

Sestre ostadoše još neko vreme posle venčanja. Darivaše Sakarlu i Zorila bogato, prebogato, a potom se vratiše u Donji svet. Pre nego što su otišle obećale su da će redovno da ih posećuju.

Imlorb nađe sebi drugu ženu sa kojom je, zajedno sa Zorilom i Sakarlom, živeo dugo i srećno.

Iz zbirke „Vilina Planina“, str. 33, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s