Petar Vorbojev – VODENJAK

 VODENJAK

Bio je tek početak jula, a vrućina je bila neizdrživa. Automobil za koji je bila zakačena kamp prikolica jurio je dolmom dižući oblak prašine. Sedeći na zadnjem sedištu, Predrag Puzigaća, predsednik ovdašnje mesne zajednice, pokazivao je put vozaču. Milan Kolarov, zamenik ministra za kapitalne investicije, onako krupan i debeo, jednom rukom je držao volan, a drugom svaki čas brisao znoj sa lica. Kraj njega je sedela lepa plava devojka. Bila je mirna, skoro nepokretna, tek ponekad bi krajem usana dunula prema plavom čuperku iznad čela.

– Dosta je bilo vaše seoske učmalosti. U mostu je budućnost, – govorio je Kolarov pun sebe. Nego, Puzigaća, obavešten sam da ima nekih problema oko vlasništva nad močvarom?

– Da, – odgovori ovaj, – tek nedavno smo ustanovili da čitav taj kraj pripada Milivoju Puraću. Starac živi u ritu i retko izlazi u selo. Ja sam ga video jednom u životu. Čudak.

– Država poštuje privatnu imovinu, ali zbog viših interesa ima da se odrekne močvare. Gde mogu naći tog Puraća?

–  Kažu da se viđa u blizini Velikog Voka. Eno, ono je Mali Vok! Dalje se kolima ne može.

Odmah ispod dolme, oivičena sa drvećem vrba, nalazila se bara nepravilnog oblika. Kolarov je priterao kola do same obale, a zatim izašao napolje.

– Dobro, ovde ćemo prenoćiti, pa ćemo ga potražićemo ga ujutru.

– Ne bih vam savetovao da noćivate u ritu, – rekao je Puzigaća. – Komarci su ovde veliki kao rode.

– Ništa ti ne brini. Gospođica Anđelija treba večeras  da snimi teren, a ja želim da se odmorim.

–  Budite bez brige, – rekao je Puzigaća. –  Kod nas su i ranije dolazili funkcioneri…

Kada su ostali sami, Anđelija se obrati Kolarovu:

– Zaista nameravaš da ovde noćimo? – pitala je. – Kao da smo u afričkoj džungli.

– Nema razloga za strah. Sedam godina nisam bio na odmoru. Tri dana u ovoj prirodi, pored tebe, potpuno će me preporoditi…

#

Šiprag je bio izuzetno gust, a pri svakom koraku iz vlažnog lišća se dizao oblak komaraca. Kolarov je psovao u sebi i jedva čekao da izađe na čistinu. Anđelija je strpljivo koračala iza njega, rukama terajući dosadne insekte.

– Gledaj, neki seljak, – rekla je Kolarovu.

Kolarov je osmotrio starca. Čovek je na sebi imao prljave, zelene čakšire, gunj i šubaru. Činilo se da zuri u vodu.

– Dobar dan! –  viknu Kolarov.

Starac kao da ga nije čuo. Kolarov huknu i reče Anđeliji:

– Sigurno krade državnu ribu, pa se sada pravi da nas ne vidi… Dobar dan!

– Dobar dan, – odvrati starac.

– Kako možemo stići do Velikog Voka? – upita Kolarov.

Starac im ćutke dade znak da ga prate.

Išli su kroz močvaru.

Satima, učinilo se Kolarovu.

– U stvari, ja tražim nekog Miću Puraća. Da li si čuo za njega, Stari?

– Stojiš pred njim, – osmehnuo se bezubi starac.

– Ti? Mogao si nam to odmah reći, a ne da dolazimo u ovu nedođiju!

– Niste me pitali. U ovom čudesnom svetu, ime se ne izgovara glasno. Znati nečije ime, znači iamti vlast nad njim.

Kolarov se ponovo namršti. Nikada nije podnosio kada prost svet filozofira.

– To se ne odnosi na mene, stari. Ja sam Milan Kolarov, zamenik ministra za kapitalne investicije, a gospođica je…

Purać naglim pokretom ruke prekinu Kolarova, a zatim se nakloni pred Anđelijom.

– Vi ste?

– Anđelija Matić…

Devojci se zaista učinilo da nije trebalo da izgovori svoje ime. Čudno ponašanje tog starca, čitava atmosfera, sve ju je  to plašilo.

– Ja sam Mića Purać, vlasnik celog ovog kraljevstva, – nasmešio joj se starac. – Još od vremena kada sam se venčao sa Anicom Pribinom, nisam video takvu lepoticu.

Kolarovu je sada bilo dosta svega.

– Slušaj, stari, gospođica Anđelija i ja smo došli zbog sasvim konkretnog posla. U mesnoj kancelariji u selu su mi rekli da si ti vlasnik ove močvare. Država je rešila da preko ovog terena i Dunava napravi veliki moderan most. Civilizacija ne može više da trpi močvare, bare i žabe! Autoput, most, hoteli to je budućnost ovog mesta!

– Šta ti to pričaš?, – pitao je Purać.

– To što čuješ. Ovaj kraj ima da se isuši, za par godina ove baruštine neće postojati.

Puraćeve zenice su se odjednom suzile. Odmahnuo je glavom i resko procedio: – Pričaš gluposti, prijatelju…

Kolarovu se činilo da će eksplodirati od srdžbe. Njemu, Kolarovu, da jedan nepismeni seljak i ribokradica tako nešto kaže!

– Ja sam zamenik ministra! Moja reč ima snage i ja mogu…

– Ne možeš ti ništa.

– A šta ti možeš, sem što umišljaš da si car u ovoj baruštini?

Purać rukom napravi polukrug prema vodi:

– Mogu da pričam sa ribama.

–  I sa žabama, pretpostavljam? – dodade zlurado Kolarov.

– Da, i sa njima. – potvrdi ozbiljnim glasom starac.

Kolarov nekoliko puta duboko udahnu kako bi se smirio, a zatim reče:

– Mi, vlast izabrana od naroda, poštujemo privatnu svojinu, ali zbog viših državnih interesa, dobrovoljno ćeš prodati ovo zemljište! Država će ti se odužiti. Zašto da truneš u ovim barama? Za tebe je luksuzan starački dom, tri obroka dnevno, društvo penzionera, mlade negovateljice…

Purać se nasmejao kao da je čuo dobru šalu.

– Ništa meni  ne treba. Imam dvorac, brinem o dve ergele konja, imam tri žene, jednog sina, sluge…

Kolarov nije hteo da protivreči seljaku.

– Gospođica Anđelija je došla da pogleda teren na kojem će se graditi deo puta i most….

– Gospođica je došla, jer ima susret sa sudbinom., – reče Purać i pogleda devojku.  Pri svakom njegovom pogledu, kroz Anđeliju su prolazili trnci.

– Mislim da je vreme da se vratimo do kola, – rekla je.

Kolarov ćutke klimnu glavom.

Uska traka kopna delila je Veliki Vok od druge prostrane bare koja je potpuno bila prekrivena lokvanjima tako da se voda nije ni videla. Dok su išli, Purać je pomagao Anđeliji da ne upadne u vodu, a Kolarov je ćutao. Pojma nije imao gde se nalaze i plašio se da sam ne bi našao izlaz iz ove nedođije.

Odjednom, ugledaše srnu koja je bežala. Iza jedne mladice se pojavio krakati crnomanjasti mladić i pojurio za njom. Sledećeg momenta joj je nabacio lanac oko nogu i snažnim trzajem je povukao u vodu.

– Radojica, moj sin, – nasmejao se Purać. – Uči da lovi i košara.

– Košara srne? – uznemirio se Kolarov. –  Da li znaš, stari, da je zabranjeno loviti srne?

– Sve ovo je moje, – Kolarov odmahnu glavom.- Na svojoj zemlji radim šta hoću.

– Vidi se da ne poznaješ zakon. Tvoj sin bi zbog krivolova mogao zaglaviti u zatvoru. Srećom, danas sam dobre volje, a imamo da obavimo važan posao.

Purać nije rekao ništa. Ćutke je nastavio da ih vodi uzanom stazom. Desetak minuta kasnije, između krošnji hrastova ukazao se Mali Vok i automobil pod dolmom. Kolarov je glasno odahnuo. Ponovo je dobio volju za ubeđivanjem.

– Tog svog krakatog sina ima da upišeš u školu, da se druži sa ostalom decom, da dobije obrazovanje… Ne može se čitav život družiti sa žabama i komarcima.

Anđelija je nešto promrmljala izvinjavajući se i ušla u prikolicu.

– Hoćemo li mi trgovati ili ne? – pitao je Kolarov Puraća. – Potpiši da se odričeš močvare, a ja ću ti srediti penzionerski dom, ili neku kućicu na selu. Ako baš toliko voliš vodu, bager će ti u dvorištu iskopati rupu, pa kad padne kiša, igraj se u brlji koliko ti volja!

Purać je tupo zurio u Kolarova. Odjednom, ispod gunja izvuče politru rakije.

-Ako ćemo trgovati, moramo zaliti. Ljudi retko imaju priliku da probaju moju vrbaru.

Kolarov sumnjičavo osmotri zelenkastu tečnost.  Purać mu tutnu bocu u ruku.

– Hajde, – reče, – potegni, inače ništa od trgovine!

Kolarov je ispio jedan gutljaj, a zatim još jedan. Odjednom mu se zavrtelo.

-Uh, udara pravo u glavu…

Purać se nasmejao i nestao. Zamenik ministra za kapitalne investicije odjednom je imao utisak da se čitav svet preokrenuo – nebo je bilo dole, a šuma i voda gore. Osećao se izuzetno dobro. Odjednom je svuda oko sebe primetio neke nepoznate ljude. Trčali su na sve strane i postavljali veliki trpezarijski sto. Bilo je na tom stolu svakojakih đakonija, ali Kolarov primeti veliki zemljani lonac u kojem se još krčkao pasulj sa svinjskim nogicama. Jeo je tako halapljivo da se umazao od uva do uva, a kada je samo pomislio kako ne bi bilo loše da jelo zalije dobrim vinom, prineli su mu bocu.

– Burgundac, trideset godina star.

      #

                       Anđelija je sedela na plastičnoj stolici i zbunjeno zurila u tavanicu kamp prikolice. Činilo joj se da je sve pogrešno: dolazak ovamo, Kolarov, njena želja da projektuje nešto za šta je sada znala da nema ni snage ni znanja, a najviše taj čudnovati starac.

– Anđelija!-  začula je svoje ime.

Ustala je i izašla napolje. Kolarova nije bilo, a Purać je sedeo do pola u vodi i nešto radio.

– Zvali ste me?- upita Anđelija.

– Ja obično zovem tri puta, ali ti si pametna devojka, – Purać klimnu glavom.

Anđelija je sada došla do same ivice vode. Starac je pleo veliki venac od ivanjskog cveća. Nikada nije videla tako veliki venac.

– Prvi događaj kojeg se sećaš u životu zbio se kada si imala tri godine. Zapamtila si lice tvoje majke.

Anđelija je zurila u venac, nesposobna da odgovori.

– Sa osam godina si imala upalu slepog creva. Jedva si preživela.

Lokvanj u vencu je imao jasnu crvenu boju kao ruža.

– Preselila si se sa roditeljima u veći grad. Nisi bila srećna.

– Kako to sve znate? – pitala je.

– Ljudski životi su kao ovaj venac, – Purać se osmehnuo, otkrivajući zlatan zub. – Ovde si upoznala svog prvog mladića. Mislila si da je to večna ljubav, ali te je ostavio zbog tvoje najbolje drugarice.

Na čvorištu koje je povezivalo ivanjsko cveće u krug, nalazio se beli lokvanj.

– A ovaj poslednji?-  upita Anđelija.

– Došla si kod mene.

Anđelija oseti kako joj se unutrašnja vatra penje uz kičmu. Purać više uopšte nije izgledao kao bespomoćni starac. Do pasa u vodi delovao je mlađe, snažnije i muževnije. Položio je venac na površinu vode.

– Zagazi slobodno i pogledaj u sredinu venca, – pozvao ju je.

Kao omađijana, Anđelija je stupila u vodu, a zatim se upiljila u središte venca. Videla je, sasvim jasno, dvorac od belog kamena, podvodne puteve, radnike koji su obrađivali njive močvarnih algi i krda konja. Najlepši konj, crn kao gar, dokaskao je do same Anđelije i onda oseti kako je prema njemu preplavljuju najčistija osećanja.

– Uzjaši ga, – čula je Puraćev glas. – Ti voliš konje. Ovaj je samo tebe čekao sve ove godine.

Anđelija se još više nagnula prema vodi, ali je tada sa strane odjeknuo kreštav glas koji je razbio čaroliju. Na ivici Voka stajao je Radojica Purać držeći u ruci velikog raka.

– Babo, babo, vidi šta sam ulovio!

Anđelija odskoči od obale, i, uplašena kao nikada u životu, pobeže u prikolicu.

– E, sad ćeš biti biven! – čula je Puraćev glas i onda korake kroz vodu.

             #

             Ubrzo je došap  Kolarov. Oči su mu se caklile i teško je održavao ravnotežu.

– Draga moja, ovaj Purać je pravi domaćin! Ne znam samo kako je saznao šta volim. Seljačka posla…

Anđeliji je bilo jasno da je Kolarov pijan. Odmahnula je glavom.

– Milane, moramo smesta otići sa ovog mesta, – rekla je.

Kolarov se nemoćno osmehnuo.

– Samo da malo dremnem…

Pao je na ležaj i već sledećeg trena zaspao. Anđelija je sela za sto i jednim potezom odgurnula na pod papire koje je ponela iz grada. Sa jedne strane, osećala je da bi trebala odmah da ode sa ovog mesta, ali sa druge, zov onog čudesnog podvodnog sveta još uvek je odjekivao dubinama njenog bića. Kroz prozor na prikolici odjednom je ugledala Radojicu Puraća. Držao za ular crnog konja. Anđelija se stresla, prepoznavši životinju koju je videla u vencu ivanjskog cveća.

Anđelija nije mogla da se ne osmehne gledajuću Puraćevog sina. Na sebi je imao pantalone za tri broja manje, na glavi šeširić ispod kojeg je virila kuštrava kosa i velike klempave uši.

Izašla je iz prikolice. Mladić je skinuo šešir i duboko se poklonio.

– Baba vam šalje svadbeni poklon, – reče.

– Tvoj otac nije baš čist, –  Anđelija odmahnu glavom. –  Mogao bi da mi bude čukundeda!

– Nemojte tako, gospođice Anđelija. Mlađi je nego što vam se čini. Napunio je tek sto sedamdesetu.

– Vrati se ocu i reci da se vraćam u grad, – odbrusila je Anđelija.

Mladić sleže ramenima, a zatim priveza konja za koren vrbe.

– Poklon moram da ostavim, – rekao je. – Pripreme za svadbu su u toku. Hor žaba uvežbava svadbenu himnu, a rojevi svitaca se skupljaju oko Velikog Voka. Baba je pozvao goste čak sa Save i Tise. Treba samo da uzjašete konja i začas ćete biti u dvorcu!

Anđelija se ljutito okrenula i ušla u prikolicu. Bila je ljuta na tog mladića, Puraća, sebe, na Kolarova… naročito na Kolarova. Počela je da ga drmusa.

– Ustaj! Diži se i pali kola! Idemo odavde!

Kolarov je otvorio jedno oko, a zatim se okrenuo na drugu stranu i ponovo zaspao. Anđelija sa užasom pomisli kako će morati još jednu noć provesti na ovom mestu. Iznutra je zaključala prikolicu, a za svaki slučaj podmetnila i naslon stolice pod kvaku.

Oko ponoći, celom močvarom je odjeknuo Puraćev glas:

– Anđelija!

Pogledala je kroz prozor, ali ništa nije videla. Vratila se do kreveta i ponovo počela da drmusa Kolarova.

– Ustaj! Moramo odmah da krenemo!

Kolarov je želeo da nastavi da spava, vilica mu je bila opuštena, a kapci skoro sklopljeni.

– Ne mogu da vozim… glava mi puca.

– Anđelija, – orilo se močvarom.

Sela je u ugao prikolice i kao hipnotisana zurila u prozor.

Onog trena, kada je sat otkucao ponoć, ritom je i treći put odjeknuo Puraćev glas i izgovorio njeno ime.

– Anđelija…

Više nije imala snage da se opire. Poziv kao da je dolazio iz nje same, iz onih dubina za koje nije znala ni da postoje. Sklonila je stolicu, a zatim je otključala vrata. U ritu je vladala prijatna svežina. Vranac, privezan za vrbu, podigao je glavu i pogledao je skoro ljudskim pogledom. Prstima mu je prešla preko grive i linije vrata. Nekada je dobro jahala. Podigla je haljinu do kolena, a zatim se popela na vrančeva leđa. Životinja je radosno zanjištala, a potom zakaskala prema vodi.

Kolarov je bio na vratima prikolice. Odjednom se rasanio.

– Anđo! –  uzviknuo je i potrčao duž obale. – Anđo, jesi li ti normalna? Vraćaj se nazad!

Trčao je kao sumanut, prateći topot konja.

Vranac je doneo devojku do Velikog Voka. Milioni svitaca su osvetljavali zelenu površinu vode prekrivenu belim i crvenim lokvanjima. Ogroman venac ivanjskog cveća plivao je po sredini vode i vranac sigurnim korakom zagazi prema njemu. Bledo narandžasto svetlo se probijalo iz dubina Voka i devojka, kao u magnovenju, razazna podvodne poljane, šumu i dvorac od belog dunavskog kamena.

Kolarov je stigao do obale Velikog Voka u trenutku kada su vranac i Anđelija nestali u dubinama vode. Zapanjen, zurio je u belu haljinu koja se još uvek razaznavala na površini, a zatim je i nje nestalo. Istog trena, nestali su i rojevi svitaca, a nad Velikim Vokom je zavladala potpuna tišina.

Kolarov se, užasnut, munjevito okrenuo i potrčao nazad. Činilo mu se da je celu noć milio kroz močvaru. Onog trena, kada je četvoronoške stigao do kola, nemoćno se opružio i izgubio svest.

             #

            Potraga za Anđelijom Matić trajala danima. Pregledan je svaki pedalj ritskog zemljišta, ali devojka nije pronađena. Ronioci su pretražili Veliki i Mali Vok. Sem seljačkih kola i kostura u njima nije nađeno ništa.

Sledećih meseci Kolarov je u ministarstvu samo pričao o podvodnom dvorcu, zlatnim lancima i bukagijama, pa su ga nadležni konačno poslali na posmatranje, gde je i ostao.  Smenjen je sa svih funkcija, a na njegovo mesto došao je neko drugi.

Rit je sa svim svojim šumama, vokovima i tonjama ostao  netaknut.

Most je napravljen deset kilometara prema nizvodno.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s