Ivo Andrić – LETOVANJE NA JUGU

IVO ANDRIĆ, 1892.-1975.

 

       LETOVANJE NA JUGU

 

Kad su austrijski profesor Alfred Norges i njegova žena Ana stigli u to malo primorsko mesto, ono ih je dočekalo teškom sparinom i sitnim neprijatnostima svake vrste. Sve je izgledalo grubo i odbojno. Sve, od nosača koji je doneo njihove stvari i primio novac ne rekavši ni “hvala”, pa do bolešljive gazdarice koja je, stojeći opuštenih ruku, odgovarala na sva pitanja samo bespomoćnim sleganjem ramena. U sobi je vladala sparina i zagušljiv sumrak, jer su zeleni drveni kapci bili pritvoreni. Što je najgore, vodovod je presušio. Umesto vode, česmica iznad lavaboa puštala je tužno-podrugljiv pisak. Gazdarica je hladnokrvno uveravala da voda nailazi pred zoru i teče sat-dva; tada je treba hvatati. U vazduhu i na stvarima osećao se dah napuštenosti i čamotinje.

Profesor je gledao kako žena vadi stvari iz kofera, a u sebi je želeo da beži odavde daleko negdje, kad bilo, jer mu se činilo da ovde nema ne samo vode ni svežine nego ni red ni života. Ali, po svom starom običaju, nije rekao ni reči.

Posle jednog sata taj prvi utisak počeo je da se menja. Pod posljednjim zracima popodnevnog sunca, putnici su se okupali u moru i osvežili, prošetali se osvetljenim trgom, a poslije večere još dugo sedeli na terasi svoga stana, oivičenoj cvećem i pokrivenoj gustim lozovim lišćem.

Sutradan su, ustavši rano, doručkovali na terasi sa izgledom na more, u svežini i hladovini letnjeg jutra. To jutro im je pokazalo odmah sav sjaj i bogatstvo predela i potpuno ih izmirilo sa njim. Time je počeo neočekivani i nagli preobražaj. Ni traga od jučerašnje zlovolje, ni pomisli na bježanje, samo želja da ova lepota potraje što duže. Još sinoć su našli dobre bečke prijatelje koji svake godine letuju u ovom mestu i koji su im ga preporučili. NIšta više nije izgledalo važno ni teško, ni sparna soba, ni vodovod koji samo za vreme nekoliko noćnih sati daje mlaku vodu, ni spora posluga u restoranu . A, naprotiv, sad su otkrivali sve nove lepote ovog boravka na moru

Gazdarica se, onako slaba i potištena, pokazala kao dobra žena, spremna na svaku uslugu, svi ljudi u malom mestu prijatni i predusretljivi, a sedanje na cvetnoj terasi kao izvor stalnog zanosa i nadahnuća.

Ustajali su već oko šest sati. Kupali bi se sat-dva otprilike. Zatim je žena odlazila u grad da nabavi voća i posvršava druge sitne poslove, a on je ostajao na terasi, za stolom sa svojim hartijama. (To su bili tabaci sa poslednjom revizijom njegove monografije o Filipu II.)

Osvežen plivanjem, suncem i morskom vodom, on ima osećanje da je obučen u laku a svečanu, cvetnobelu odeću, i da cveta i raste i sam, zajedno sa njom i sa svime oko sebe. Sve je jasno, u njemu i oko njega. Rad je samo jedna od stotinu prijatnosti. nemogućno mu je da se potpuno usredsredi, jer ga sve ostalo zove i privlači. Gusto drveće ispod terase, kome vidi samo obasjane vrhove, nebo sa oblacima, more sa svojim pticama, brodovima, i stalnim promenama. U svemu ima sklada i zadovoljstva, a znaš da će sutra biti još lepše.

Tako bi očekivao ženu da se vrati, a voleo je to očekivanje. Čekaš je, raduješ se njenom dolasku, kao lepom iznenađenju, a znaš sigurno da će doći. Srećan si onom naročitom srećom pre sreće. A pre nego što se pojavi, čuješ kako te, još nevidljiva, tiho doziva odozdo sa stepeništa.

Dolazi doručak sa jakim čajem, svežim voćem, mlekom i pecivom. (Vrapci padaju na terasu u očekivanju mrvica.) A posle doručka žena bi se nečujno izgubila i ostavila ga sama da bi mogao da se sav preda poslu. Ali, kako koji dan, posao mu sve teže ide od ruke. Sve ga uzbuđuje. Obična cigareta opija duh i mirisi ulaze u nj kao bezazlena slast trenutka, ali kad su jednom u njemu, onda svakim i najmanjim djelićem razvijaju neki silan žar i stostruku snagu koja mu ne da da miruje. I njegov rad je sve češće i sve više prekidan maštanjem i zanesenim posmatranjem morskih i nebeskih daljina.

To maštanje uzima sve više daha; on ga oseća kao neko blago, a opojno nasilje, koje ga olobađa svega u njemu i oko njega, ali potpuno potčinjava sebi, zatim ga pretvara u čudnu igru, menja odnose u svetu koji ga okružuje i snage i razmere njegovog rođenog tela. Šta je blizu, šta daleko? Šta vazdušasto, šta tečno, šta tvrdo? Šta je on, onaj dojučerašnji,  a šta su sve lepote i radosti koje ga sve više ispunjavaju iznutra i opkoljavaju spolja? To se, u trenucima kad je igra na vrhuncu, teško razaznaje. Sve je obavijeno dimom cigarete i sa tim dimom sve se kreće. Duvan postaje moćan i opasan.

Zažmuri. Na ustalasanoj kapiji od dima stoji malen i sed čovek. Poznaje ga. To je ovdašnji piljar kod kojega njegova žena svakog jutra kupuje voće, a svake večeri ga, u prolazu, podmiti naročitim osmejkom koji čičici očigledno nije neprijatan. Samo je sada nešto svečaniji, liči na portret Filipa II, trepće očima, i lakim pokretom desne ruke poziva ga da uđe. Oklevajući, ulazi. Stvarno ulazi u predeo koji je dosad posmatrao u perspektivi, postaje jedno sa njim i svakim njegovim delom.

More diše. Pokret se prenosi na gole kamene obale i obrasle planine, na oblake i modro platno neba. Sve se kreće i sprema da poleti. Ma koliko izgledalo neverovatno i nemogućno, krenuće i terasa. Ako se ne pomeri ona, krenuće on i napustiti je, jer on pripada onome što se kreće. Neobično je, čak opasno i pomalo strašno, ali drukčije ne može biti. I divno je. A onaj čičica napustio, izgleda, potpuno voćarsku radnju i sad je neka vrsta vodiča, možda i gospodara pokrenutih svetova. Lukavo miga očima i, krećući se između oblaka, nebeske modrine i gotovo tečnih sivih masa planina, pokazuje pogodna i bezopasna mesta na koja se može nogom stati i odupreti za dalji let.

– Ovuda, molim vas! Ovuda!

Ništa se više ne protivi čoveku. Ne važi više zakon teže ni stare mere i ocene za razdaljinu i tvrdoću predmeta. Sve je izmenjeno i pomereno.

Kad bi se ispeo na planinu koja se diže iznad ovog mesta. Mogao bi, čini mu se, zagaziti pravo u nebeska prostranstva. Sve može da bude.

Tu negde bi ga iz čudnog sna prenuo glas njegove žene koja se vraća sa šetnje. Idući uz kamene stepenice, koje su sa ulice vodile na terasu, ona bi ga dozivala mirnim glasom koji očekuje siguran odgovor.

– Fred? Fred!

– Da, da, – odgovarao je on tiho, sve dok ne bi na terasu izronila prvo njena glava, a zatom i njen struk, pa ona cela, sa rukama punim voća ili cveća.

Tada bi se odjednom smirili svi uskomešani elementi oko čoveka, vratili se u svoje odnose, srazmere i ostojanja, i postali opet ono što su u svima ostalim časovima dana, za sve ljude pa i ta njega. Opasnu i uzbudljivu sreću zatalasanih prostora i sanjanih leta kroz njih zamenjivalo je blaženstvo običnog, stvarnog letovanja u krugu poznatih predmeta i u društvu lica poznatih oduvek.

I sve se to ponavljalo svakog jutra, sa onom jednoličnom, prisnom izvešnošću koja je bitna oznaka svake sreće. Sve se ponavljalo, ali i pojačavalo. San na terasi bubrio je i rastao kao svaka voćka toga kraja u to doba godine, i sve se više približavao  onom što jednogh dana mora doći – svojoj potpunoj zrelosti.

I taj dan je došao kao jedan u nizu dana tog letovanja. Sve je toga jutra izgledalo svečano, uzbudljivije nego obično. Duvao je jak jugoistočni vetar. More je bilo nemirno. Dugi i moćni talasi valjali su se jedan za drugim, i sa treskom i šumom pokretali široke površine zvonkog šljunka, prelivali obalu belom penom, i nestajali pod novim talasima, sve većim i sve jačim. Zapenjene ivice tih talasa stvarale su srebrenasto stepenište koje je vezivalo obalu sa nebom u dnu vidika.

Retki kupači skakutali su na šljunku po kom su se osipale penaste kreste visokih talasa, ne usuđujući se da zađu u more. Žene su se igrale sa talasima, trčale im pravo u susret, a zatim  bežale pred njima i, pod visokim kropcima bele pene, pocikivale od nejasne, uplašene radosti kojoj niko nije video ni tražio objašnjenja. Vazduh je bio zasićen mirisom morske soli i dahom neke daleke oluje od koje je dopro oslabljen odjek.

I toga jutra profesor je izišao sa ženom na plažu. Bio je uzbuđen. Sve ga je gonilo da učini ono što se niko od retkih kupača, stranaca, nije usudio: da legne na te zaljuljane talase i da pusti da ga dižu i nose i dodaju jedan drugom. Sprečila ga je njegova žena. U tome je bila odlučna i uporna kao malo kada. Držeći ga za ruku, vikala je kroz šum talasa, preklinjala ga da ne ide dalje i uveravala ga da su joj malopre pričali domaći ljudi kako ovi naizgled bezazleni talasi mogu biti opasni i kako se prošle godine po ovakvom vremenu, na toj istoj plaži, udavio jedan čovek. neoprezan i nevičan moru, nestao je u ovakvim talasima, naočigled kupača koji mu nisu mogli pomoći. Zbog toga sada niko i ne zalazi u more.

Popustio je. Posle oprezne igre sa talasima koji su ih prskali do temena, vratili su se kući, opijeni vetrom, umorni i zadovoljni od trčanja i smeha. Kad su se osušili i presvukli, žena je, kao obično, otišla na trg, u kupovinu, a on je ostao na terasi za svojim stolom na kom su, kao fini talasi, lepršali okrajci razastrtih hartija.

Sporo i teško se udubljivao u posao. Na njemu je nešto stalno treperalo i poigravalo, ili pramen kose, ili ruka, ili očni kapak. Sve kao pozivi koji se sustižu. Još ga je držala neostvarena želja da zapliva u velike svetlozelene talase čija huka dopire do njega. Dečački nestašno pomišljao je kako bi bilo da se brzo spusti do male plaže, da se baci u to zabranjeno more i da pusti da ga talasi šibaju i nose. A zatim da se, još pre ženina dolaska, vrati na svoje mesto na terasi. Ili, još bolje, da se zaputi stazom koja vodi iznad kuće, pravo uzbrdo, i da potraži visove i vidike koji mu se i sami primiču?

Od te misli svaki čas je dizao glavu s posla.

Pogled mu se odjednom zaustavio na kamenoj ogradi terase, na koju je u tom trenutku, kao po dogovoru, sleteo krupan vrabac, malo raščupan od vetra. Po držanju i celom izgledu sudeći, to je neki vrapčiji pustolov i skitnica. Učinio je nekoliko onih brzih i finih ptičijih pokreta glavom, a onda se odjednom – kao da je uvideo da je sleteo na pogrešnu adresu! – dostojanstveno i prezirno vinuo u visinu. Izgledalo je da je odleteo pravo u nebo i izgubio se u njemu. Čovjek je pratio pogledom njegov let, dok god je mogao. A to nebo bilo je vedro, posejano na ivicama belim tankim oblacima koji menjaju boju, kao da se sprema svečanost. Daleka ostrva, koja su se u dnu vidika izjednačavala i mešala sa još daljom obalom kopna, takođe su menjala oštrinu svojih oblika, i njihov sivi kamen, pod tankim vencima tamne šume, postajao je ružičast, mek i lelujav. More, koje je u daljini izgledalo stišano i glatko, sve se više i bojama i oblicima saobražavalo svečanom vidu oblaka, neba i obala, pa i tamo gde se otvorena pučina mešala sa obzorom i gubila bez završetka u nedogled, ono se činilo pristupačno i ne manje čvrsto od linije rasplinutog konopa. Tako su vazdušasti oblaci, tečno more i tvrdo kopno, menjajući svako svoja osnovna svojstva, išli jedno drugom u susret i zagrljaj.

Sve je beskrajno široko i duboko i u isti mah sve je dohvat ruke, blisko, i sve diže čoveka sa njegovog sedišta, čini ga lakim, pokretljivim i u svemu podobnim opštoj zatalasanoj svečanosti. Sve ga poziva i goni na uspon i let, a otpor je neznatan, gotovo nikakav. Svakako, do kamene ograde na terasi može lako da dođe, kao u igri, i da se nasloni, pa i da se popenje na nju i sa nje skoči na strmu stazu koja vodi uzbrdo ka planinskom visu, da se vine u prostor kao vrabac skitnica.

Vrhovi gustih zelenih drveta, koji su već ispod njega, nose na sebi prelive istog onog sjaja koji je povezao i izjednačio sve na zemlji, na moru i na nebu. Taj sjaj, to je čudesni strmi i zanjihani most po kome se čovek penje bez teže i bez granica. Pravo je čudo, pa ipak tako lako i tako jednostavno,  to očekivanje sreće koje je već tu. Sve je jedno i jednako, na sve se može nasloniti, o sve oduprijeti, i sve služi kao odskočna daska za dalji lak i prirodan let. Sve te niže dodaje višem, tvrđe mekšem, i tamnije svjetlijem. Svemu tome nema kraja, a početak je nepovratno zaboravljen.

Nema više ni onog čičice sa licem Filipa Drugog da ti pokazuje gdje ćeš stati, jer sad neki pramenovi svetlosti, kao pokretne stepenice, sami nose čoveka, što dalje sve lakše, put nekog ogromnog rumenog praga tamo u visini; a iza njega već se naziru novi nizovi zračnih i svetlosnih stepenica koje čovečiji hod pretvaraju u sve brži let bez šuma. Čovek može daleko da ide i visoko da se penje; sav se pretvara u to; i u tome mu je celo postojanje, Ide, ali krilatim hodom.

Na povratku iz varoši, žena se po običaju javila već sa prve stepenice, mirnim pevackavim glasom koji očekuje da mu odgovori uobičajeno, rasejano “da, da” kao što pogled prirodo odgovara pogledu.

– Fred?

Tišina.

– Fred!? – ponovila je kad se već našla na terasi i ugledala prazno sedište i sto sa hartijama koje su treperele na vetru.

-Fred… – govorila je tiše ali upornije kad je ulazila u polumračnu, već spremljenu sobu, iz koje je odgovarala opet tišina.

-Fred! – viknula je prigušeno, i uplašila se svog izmenjenog glasa i jeze koju je osetila uz kičmu.

Pojavila se gazdarica i objasnila joj nekako da je profesor još pre četvrt sata otprilike sedeo na terasi. Videla ga je kroz prozor dok je spremala njihovu sobu, i primetila da je ustajao i opet sedao za sto.

-Fred, Fred, Fred!

Žena je strčala niz stepenice i zaputila se drumom, ponavljajući tiho tu reč bez obzira. Obišla je mali gradski trg i ono nekoliko strmih kamenitih ulica, prokrstarila rasturenim plažama bez kupača, i vratila se kući. (“Fred? Fred”) Čoveka nije bilo. Na suncu, koje je sada zahvatalo već polovinu terase, izvijale su se i poigravale profesorove hartije. Gazdarica je, kao i uvek, samo njihala glavom.

Žena se zaputula do vile u kojoj su stanovali njihovi bečki prijatelji. Oni su tek doručkovali. Brišući zadovoljno usta, umirivali su je da je čovek sigurno nekud odšetao, da će se vratiti, ako ne ranije a ono svakako za ručak. Bila joj je nepodnošljiva njihiva sita vedrina i bezbrižnost.

Obilazila je parkove i šumarke iznad varošice. Nekoliko puta se vraćala kući i pela uz stepenice, nastojeći da u sebi raspali nadu (“Fred? Fred!?”) kao što čovek po treći put pokušava da ukreše upaljač.

Na vreloj terasi bilo je beznadno tiho, i neizdržljivo. S mora se čula huka talasa i grohot šljunka koji oni duž obale jednako rešetaju.

Kad je došlo i vreme ručku, pa i prošlo, i dan već stao da se bliži kraju, a od čoveka nije bilo traga, ona je, drvena u licu i zamućena pogleda, tražila ponovo onaj prijateljski par i sa njima zajedno otišla da prijavi stvar miliciji.

 U hladovitoj kancelariji mlad službenik upravo se spremao da iziđe. Odmah se vratio, ubacio tabak hartije u pisaću mašinu i otkucao prijavu o nestanku profesora Norgesa, ali je i sam umirivao ženu: da joj je muž verovatno ostao malo duže u šetnji i da će se sigurno vratiti. Ipak je naredio milicionaru da odmah posle ručka krene u potragu.

Taj jedini milicionar bio je pun, dobroćudan mladić koji zaista nema mnogo posla u ovom mestašcu u kom se ništa ne dešava ni među domaćim ljudima ni među turistima. Sad je ozbiljno seo na svoj službeni motocikl i šumno krenuo drumom pored mora, vozeći umerenom brzinom i sa mnogo samopouzdanja.

Ali profesor nije pronađen ni toga ni idućeg dana. Milicija je tragala duž obale. I novine su donele vest o nestalom turistu.

Za to vreme profesorova žena provodila je ceo dan za zabačenom kraju plaže na kojoj su se njih dvoje do neki dan kupali. Čučala je s rukama u krilu, kao žene ovdašnjih ribara kad očekuju povratak svojih muževa iz ribolova. Njena svetla haljina gubila se u belom šljunku obale. Jedva bi je pred veče nagovorili da napusti svoje mesto i da ode na počinak bez spavanja.

Posle tri dana doputovali su njena majka i profesorov mlađi brat, njen dever, i odveli je natrag u Beč.

Prolaze dani. već je krej avgusta, najlepše doba godine na ovoj obali. Sva dosadašnja traganja za nestalim profesorom bila su uzaludna. More ga ne izbacuje, a na kopnu ga nema. Ali vlasti ispituju i traže i dalje. Nad malim primorskim mestom jednako lebdi atmosfera neobičnog nestanka. U prolazu, možete često da čujete kako dve domaćice, vraćajući se s trga, završavaju razgovor:

– I tako, eto, nikad, nikad ništa!

Odmah pogađate da je reč o nestanku nesrećnog profesora. Ali i svi ostali građani, u razgovorima između sebe ili sa gostima, pomišljaju na sudbinu tog čoveka. Po kratkim, iznenadnim zastajkivanjima u govoru i po brižnim pogledima koji se otimaju ka morskoj pučini, vidi se i bez reči da svi žele kakvo-takvo objašnjenje zagonetnog nestanka, da ga očekuju nestrpljivo kao stvar od koje zavisi unutarnje spokojstvo i svakog pojedinog od njih.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s