Ružica JOVANOVIĆ – SMRT ZIME

Kuje sa štencima osetile su, pre nego što su tiho zarežale, da ne probude mlade, kako im se dlaka na leđima kostreši. One su znale, pre žena, da je vreme, i samo su spustile šape preko klupka svog usnulog blaga. Osetile su sačuvanim instinktima da će noćas doći po svoje. Ona. Po ono što joj daleki srodnici duguju. Jednom u godini, od pamtiveka, uvek u slično, ali samo njoj poznato vreme. Polu-zveri tih istih ljudskih mučenika, sada već pripitomljene, odavno su navikle na cenu života. Da će se pojaviti, uzeti žrtvu, i nastaće nesreća za gospodara neke od njih. Više i ne zavijaju svom snagom grla zbog toga. Samo blago reže pod svetlucanjem zvezda.

Jednom u godini, zbog reke i planine, zbog cveta i kamena, zbog ljudi i ptica, dođe ona, gospodarica iz vremena kadа je ljudski rod bauljao po mraku neznanja. Kažu, zaboravili su je…Mole se bradatim muškarcima, ime joj ne spominju. Ne, nikada, ni šapatom. Ali do najdubljeg korena korenovog traga maglovitog straha drhte srca žena i dugokosih devica. Majke, noću, oprezno, krišom pokrivaju usnule kćeri crvenim tkaninama, da ne primete ostali ukućani. Ne znaju ni kome da se šaptavo požale. Ko će teže oprostiti, Morana, čije ime nose u sećanju, kroz predanje nalik na san, divan i jeziv istovremeno, ili svetitelji i Bog čija imena pominju javno, prividno pokorne?…Umorene neizvesnošću iz noći u noć, prebledele sakrivaju strah od samih sebe i drugih žena, lažno bezbrižne, samo sa ustreptalim srcem i nervima vodeći tajne pregovore nade.

Devojke su osećale strah majki, tihe i poslušne, svesne neuobičajene pažnje onih koje ih za svaku neopreznost prekorevaju, koje ih sada gledaju suznim očima, ćuteći, ne dajući strahu snagu, pričajući o njemu. Lepšina majka, u doba velikog godišnjeg ženskog straha, potajno je zahvaljivala i novim i starim bogovima što joj kći nije lepotica. Što se sudbina poigrala kada su jedinici dali ime. Nije izgledalo da devojka pati što se ljudi nevešto prikrivaju iza osmeha kada joj saznaju ime. Lepša je bila neugledna, samo devojka lepe kose, crne, preduge, skrivene pod maramom. Nije imala šta ponosno okrenuti Suncu i ljudima, sem od nedavno neobičnih očiju, tamnih, sitnih, blistavih – od pre nekog vremena, ne oduvek… Zapravo, nije se desilo ništa neobično:ona je zavolela njega, on je voleo drugu. Ponavljala se večna priča… Ipripadajuća uteha – ima drugih.

Nisu zašaptane drugarice ni slutile da ona nije tužna. Samo njeno srce je znalo da on njoj, takvoj – ne pripada. Pa ipak je blistala od sreće, ne znajući kako da objasni to neobično odsustvo patnje, zatečena istinom da nikada neće biti njegova. Tugovala nije, ni malo. Naprotiv, oči su joj blesnule snagom otkrivene tajne. Istinsku srećunalazila je u tome što ga baš tako i toliko voli, do neba, jer dalje nije mogla da zamisli. Samo takva, toliko velika ljubav zauvek očisti i srce i oči od svake tuge, od svake želje, od nadanja, od jučerašnjice i sutrašnjice. Drugog neće biti, niti joj treba. Nema šta da joj pruži, u njenom prepunom srcu nema mesta ni za koga više. Zbunjivala je drugarice, stišana i bez vrele reči o svojoj lepoj, ženskoj sreći, kakvu mnoge nikada ne dožive. Lepša je, srećna, ćutala. Samo su njene oči zasijale nekim do tada neviđenim bleskom, da nikada više ne zgasnu pred začuđenim pogledima, zagledane u nešto veliko i daleko…

Morana je došla pod nevidelom noći, birajući trenutak samo po šumu vetra, birajući krug i njegov centar, tog petog petka razvigora, izabaravši tu devojku, srećnu kada bi se svaka druga umivala sopstvenim suzama, pomirenu sa sobom i Svetom, sa njenim zauvek stečenim mirom, očiju sjajnih od te unutrašnje, drugima neobjašnjive sreće, nju je povela, sebi za usvojenicu. Povela je nju, kojoj na ovom zemaljskom šaru ništa više nije ništa značilo. A Morana je jednu morala povesti… To traže vazduh i vatra, od nje, Hekatine sestre. Trajalo je treptaj oka, neprimetno u tihoj noći zaustavljanje vitla vremena. Otišla je sa usnulum plenom, mrseći svoju zavijorenu kosu sa devojačkim pletenicama.

Niko nije u prvi mah primetio buđenje gore i vode, smrt duge hladnoće. U zoru je nastao pakao tuge, sve je ličilo na iskonsko vrelo bola i zgaslo u tihom mirenju pred neobjašnjivim a neizbežnim. Plakale su žene. Neoprezne. Prevarene ponovo lažnom nadom da možda neće…Jedna među njima ridala je glasnije od onih koje je kupaju poluiskrenim suzama prikrivenog sopstvenog olakšanja. Plakala je Lepšina majka, nesmotrenija od drugih, zavarana večnom zabludom o lepoti koju vide ljudi, ne znajući da boginje vide bolje.

Trajalo je do noći to klupko tuge grešnog ljudskog nakota, nesposobnog da oseti poseban šum vetra. Kuje sa štencima, nemoćne da pomognu, tiho su zarežale u kasnom sumraku novog proleća. I sve je utihnulo.

Advertisements

One thought on “Ružica JOVANOVIĆ – SMRT ZIME

  1. Povratni ping: PRIČE UVRŠTENE U ANTOLOGIJU SLAVIN POJ (porangu na blogu) | bh fantasy

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s