Dušica Milanović Marika: ZOV IZ KAMENA

I

Legne Jelka na zemlju, prisloni uvo i sluša. Ne pomera se, ni da trepne, da je ko posmatra rekao bi da i ne diše. Poleži tako malo, pa ustane, otrese svoju belu odeću, jutros još beprekornu, rukom zagladi svetlu kosu koja se izmigoljila ispod marame i crvenkasto se presijavala na podnevnom suncu, i pođe kući.
Majka je prva ugleda na prilazu, mahne joj na pozdrav, pa nastavi sa onim što je započela, makar to bilo samo zurenje u daljine od kojih odavno ništa više nije očekivala.
Oca nije poznavala.
Imala je Jelka muža koji je, nakon nekoliko godina zajedničkog života, jednog jutra kao i obično stavio u džep usnu harmoniku i pošao da nešto zaradi. Više se nije vratio. Stizali su joj glasovi da su ga vidjali ovde ili onde, ali ona nije za to marila. Nikada je nije razumeo, govorio joj je da je čudna, na kraju joj se činilo i da se nje pribojava. Sklanjao je pogled pred modrim dubinama njenih očiju, da mu misli ne sagleda.
Pa, neka ide gde mu je bolje, i tako ih je majka njena, Kalina, preko praga, samo blagoslovom svojim venčala, bez kuma i bez popa.
Dece nije imala. Bila je pored nje u kući još jedna devojka koja joj je pre sestra nego ćerka mogla biti, iako nije bila ni jedno ni drugo. Siroče koje je Kalina odnekud dovela u kuću i kao svoje gledala. Žgebe tek prohodalo naraslo je u devojku, sitnu, oblog stasa, punih prsiju i snažnih ramena. Mladošću samom već dovoljno ukrašena, bila je obdarena i skladnim pokretima, teškom kosom i umilnim glasom.
Najlepša su na njoj ipak bila stopala. Kada ju je dovela, nije joj Kalina nikakavu obuću obuvala, već joj je stopala komadima platna, rukom tkanog, obavijala. Kako je devojčica rasla, tako joj je ona platnom stopala oblikovala, da je sada, kao devojka, vilinske tragove na snegu ostavljala, a hodala kao da po oblacima gazi. Mileva se zvala a Jelka ju je Milicom od milošte nazvala pa je i ostala Milica.
Milica bi Jelki svakad u susret izašla videvši je da dolazi, polila joj da se umije, dvorila je, a po večeri bi joj glavu u krilo i češalj podmetnula sa umilnim osmehom, i Jelka je dugo češljala devojčinu tamnu kosu. Kad završi, u vitice joj je uplitala bilje koje je toga dana iz polja ili šume donela, bilje od uroka, od straha, od bolesti nenadane, od ljubavi neuzvraćene. Trave čije se moći sa sudbinom ogledaju, mirisnije i od kose devojačke.
Jelka je bila travarica kao i majka joj. I zemlju je i kamen znala da oslušne, govor vode razumevala a i sa vatrom je kad ustreba progovarala.
Ko im je verovao, ko ne, ali svi su se njihovih moći pribojavali.

***
Iznad Prekonoške pećine, na samoj ivici klisure nalaze se ruševine srednjovekovnog grada. Naziru se obrisi kula i bedema koji su odoleli vekovima. Grada koji, po kazivanjima i predanju nikada nijedan neprijatelj nije uspeo da osvoji. A i kako bi kad do njega i danas vodi jedna uska staza, a pruža se ivicom provalije, kojom prilaznici samo jedan za drugim idući mogu da se gradu približe.
Sukobljavaju se različite priče o vremenu postanka grada i njegovom osnivaču. Jedna od njih kazuje da je to bio velikaš koji je nezadovoljan svojim mestom za stolom i uvređen što ga je posle jednog zajedničkog lova gospodar kao slugu zlatnikom nagradio, odbegao od Dragutina uz koga je kao najbliži odrastao i priklonio se njegovom bratu Milutinu. Dragutin, čiji se sin Vladislav pojavio kao suparnik Karlu Robertu u borbi za ugarski presto a on sina svoga podržao, okrenuo je time ugarskog kralja protiv sebe.
Kralj Milutin, kome je ovakav obrt išao na ruku, oženio je dobeglog velikaša ugarskom plemkinjom i pomogao mu da sagradi utvrđenje.
Kažu da je nad građevinom od postanka lebdela kletva Dragutinova: da se u njoj loza ugasi onoga ko mu je bliži od brata bio pa ga je zbog uvrede jedne izdao i sa neprijateljem savez sklopio, a samo zdanje da pusta razvalina ostane.

Kada je Kalini, kao devojci u očevoj kući počeo stomak da se opaža, otac joj je jedne večeri bez mnogo reči pokazao vrata. Nije imala kud, niti je htela da koga od rodbine moli i na teretu im bude. A onaj čije je dete nosila upravo se bio drugom oženio.
Uputila se ka starom gradu. Ustresavši se, prošla je pored mesta zvanog Devojački skok koje se kao nadstrešnica nadnelo nad provalijom i rekom na njenom dnu. Kad je god vetar jače no obično duvao, sa tog mesta se izvijao otegnut i bolan jauk, još od kako je nekada davno, jedinica u majke koja je sa Turčinom zanela, izlaz u tom bezizlazu našla sama sebi presudivši.
Inat Kalini nije dao da u provaliju i pogleda a kamoli da se niz nju sunovrati, što je, ne jedna pre nje nevoljnica u prošlosti učinila. Odlučna da izdrži i opstane nastojala je da se ne obazire na tugu koja joj je svom težinom na grudi nalegla.
Ponos ju je ka ruševinama usmerio. Nije htela ni od koga da pomoć zatraži kad je videla da su svi od nje glavu okretali.
Probdela je noć između kamenih zidova, u početku se bojeći zmija koje su od davnina polagale svoje pravo na ruševine. Ništa se pred njenim mogama nije pomaklo što bi prisustvo zmija nagovestilo. Ali su se micale seni. Kad je u gluvo doba sve oko nje zašumelo pomislila je da sanja. Da li je sanjala ili ne, tek, nikada nije govorila o onome što se te noći među ruševinama događalo.
Ujutru, od rasutog kamenja i jednog onižeg čvrstog zida gotovo da je sasvim bila ozidana omanja koliba koja je pre na sklonište nego na kućicu ličila. A iznad ruševina je od zore do pred mrak nadletao i kružio ogroman beli orao privlačeći pažnju stanovnika i iz najudaljenijih seoskih kuća. Raširena krila upravo su na započetu kolibu senku bacala, a sen je pokazivala i ono što su daljina i visine nebeske oku sakrivale: da je orao dve glave imao.
Pitali su se u selu videvši da se na litici uobličava i pod krov stavlja novo prebivalište, ko je Kalini pomagao, ali, iako su sledeće noći dokoni budno na prilaz pazili, nikoga nisu videli da se ka ruševinama penje. Trećeg je dana koliba završena bila i Kalina je ostala da živi nadomak sela.
Majka je nakon nekoliko dana počela da je obilazi, i to odmah javno i po danu, selu i mužu prkoseći. Donosila joj je hranu i ostale potrepštine dok je god Kalina bila bremena, da je makar oskudice poštedi.
Kad se Jelka rodila, otac je prekoren ćerkinom istrajnošću, dozvolio da se vrati sa detetom u selo, kući. Kalina je pokorno otišla, odnela ćerku u kuću roditeljsku da blagoslov za nju zatraži, oca u ruku poljubila i oprost primila. Zatim se vratila u svoju kolibu.

Prvog je proleća ledinu pored ruševina raskopala i baštu zasadila. U selu su malo gunđali što tako svojata deo seoskog atara, ali tamo blizu provalije čak ni stoku u pašu nisu izgonili, pa, kako im nije smetala ostavili su je na miru.
Samo joj nisu oprostili što Jelka, em joj se otac ne zna em je nekrštena ostala. Nije htela Kalina da pogne glavu pred selom i kako red nalaže krsti dete koje je u grehu začeto, kad je već zbog tog greha kažnjena i izopštena. Na sve majčine nagovore samo bi odmahnula rukom ni reč ne rekavši. Zato su, kad je Jelka odrasla, pa ni sama nimalo nije za krštenje hajala, u selu zazirali od nje, sve se bojeći da se čiji momak za njom ne pomami. Mal’ što je bila kopile a ko bi još rad bio da u kuću nekršteno čeljade dovede.
Jelka se već bila zadevojčila kad je Kalina odnekud dovela Milevu. Sem imena i to da od tog dana dve kćeri ima, ništa više o njoj nije rekla. Nekako se ipak proširila priča da je i Mileva kopile, i to posmrče. Kao, otac joj u nekoj tuči pijanoj stradao pa nije stigao da se majkom njenom oženi, a ona od muke pomerila pameću i odbacila dete pa luta drumovima i do sada ko zna gde je stigla. A Jelka se, kažu, zbog svoje nevolje i na tuđu muku sažalila.
Kako god bilo, Mileva je postala Milica i ostala sa njima.

Da je neko, bio on čovek iz sela ili neka sen iz tamnih uglova ruševina, pomagao Kalini prvih dana a i kasnije kroz sve te godine, jeste, ali ko, niko nije mogao da dokuči. Ona je, već i po samoj svojoj prirodi negovorljiva, kad bi je o tome pitali mučala i oči sakrivala pa su pričali da je savez sa nekom neznanom silom sklopila. Nikada se nije obratila za pomoć ma kome, kao da su uvek svega imale. Retke je posetioce na vratima ustavljala. Gotovo da joj niko sem majke nije ni dolazio. A po smirenom izrazu i držanju njene majke u selu su zaključili da Kalini tamo gore, iako od sveta odvojenoj, nekako ipak loše biti ne može.
Kalina je bila mlada i jedra, a na zlu glasu kao devojka koja svoju čast nije sačuvala. Pritom je izdvojena od ljudi, sama sa detetom živela, pa je ne jedan muškarac iz sela pokušao da joj noću u posetu dođe. Ali, svaki je isto prošao, i grohotnim smehom ispraćen bio, uz pominjanje punog imena njegovog i oca njegovog, što se u noćnoj tišini a sa one visine daleko čulo.
Žene su se u početku pribojavale njenog odmetništva i njene lepote, i zato su podsmešljivo i sa zadovoljstvom prepričavale ove noćne zgode dajući primer svojim muževima. A desilo se i da neki od njih, kad se vrati kao pokisao iz neuspešnog pohoda, nađe vrata zaključana pa u štali prespava, načinivši se sledećeg dana manjim od makovog zrna.
Tako su je svi ostavili da na miru podiže najpre jednu pa onda i drugu ćerku, lika smirenog i uvek zadovoljnog kao da je u dvorcu a ne u kamenoj kolibi živela. Za to što su im iza leđa pominjali sile nečastive i vračarama ih zvali, niti je Kalina, niti kasnije Jelka mnogo marila a svojim znanjem i travama pomogle su svakome ko je na njihov prag sa mukom kakvom ili molbom došao.
***
Običnog izgleda, ne previše lepa, ali mlada i zdrava, Jelka bi se lako udala da nije bila obeležena majčinim grehom i načinom kojim su živele. Ovako, mislilo se da će zauvek uz majku da ostane i bere trave po planini. Ipak, našla je muža dok su je još mnogi nedoraslom devojkom smatrali.
Prolazio je tim krajem putujući svirač koji je sem usne harmonike u torbi i neke loptice i šarene kutijice nosio i priređivao predstave po selima. Nakrivio olinjali šešir iznad šeretskog osmeha, poklopivši njime desno uvo koje mu je od rođenja koliko pola levog bilo. Ali je dobro čuo na oba i sledio zov koji ga je do devojke doveo.
Torbara lutalicu, neradnika i mamiparu, selo nije dočekalo raširenih ruku, pa je potražio prenoćište u kamenoj kolibi. Topla večera i udobna postelja, Jelka kojoj je krv kroz obraze navirala kao da bi da propljusne i čije su ga oči žarile od kako je kroz vrata ušao, učinile su se skitnici mnogo privlačnijim od pustolina i prašnjavih puteva. Posle su u selu pričali da su ga one vračare omađijale i tako kod sebe zadržale.
A Jelka je, znajući dobro šta selo o njoj govori, odlučila da prigrabi prvu a možda i jedinu priliku za udaju. Bio je mlad i pristao, a posle večere je seo na prag i svirao tako da su im se daljine kroz suton primakle. Postalo joj je tako tesno da nije imala kud da se okrene. Sem ka njemu.
Tako je Svirač ostao da živi sa njima.

Često se Jelki činilo da majka i ona nisu same u kući, i to još dok je detetom bila, dok još Milica nije bila dovedena. Ponekad bi iza kakvog duvara ili ugla promakla sen iza koje je ostajala samo njena majka, stvarna, običnog, svakodnevnog izgleda i izraza, kao da ništa primetila nije. Svakoga bi drugog ko je o samoći njenoj pita Kalina mrko i bez reči pogledala, a kad bi je kći pitala štogod o seni koja hitro zamakne pre nego je dobro i spazi, mirno je odgovarala:
“A ko bi bio”, i, kao u čudu slegala ramenima.

Kasnije, kao odrasla, Jelka je raspoznavala miris muškarca koji se osećao u kolibi kad se ona iz polja vrati, gde je sa Milicom trave sakupljala. Prestala je o tome da misli dok je Svirač kod njih boravio, a posle je opet osećala isti onaj miris i ponekad bi krajičkom oka ulovila sen kako zamiče. Nije mogla da sama dokuči niti da od majke izmami je li čovek od ovoga sveta ili prikaza ono što povremeno nazire i naslućuje, navikla se na prisutnost te tajne koja se, kako je mislila i nije nje ticala, i prestala da pita.
Pomišljala je da je majka zato, da bi tajnu svoju sačuvala, a ne iz moranja, ostala da živi sa ćerkama u kolibi koja jedva da je dve i po sobe mogla da nabroji. Ali je, i u tom siromaštvom omeđenom prostoru njena bluza uvek bila svilena a suknja lepršava. I ćerkama je odnekud dobavljala robu kakvu su želele. Jelka je uvek belu bluzu nosila srebrnom kopčom sputanu, dok je Milica volela bluze crvene i šarene, a preko uski jelek svilenim koncem navezen.
Kad je nakon tri godine Svirač otišao Jelka nije osećala žaljenje. Samo usamljenost. Majka i sestra nisu joj više bile dovoljne. Neko joj je trebao, ali to nije bio Svirač koji je stalno preko nje na daleke i široke puteve misli svoje navodio. Odlazio je i dolazio, i znala je da se jednom neće vratiti.
Ona je htela drugačijeg muškarca, nekog koji će je videti uvek kad u nju gleda. I koji će svake noći biti tu kad ga ona u snu rukom potraži.

Uz kameni zid pored prozora priljubljena Kalina iz potaje, sa lakim osmehom odobravanja, gledala je kakve čini Jelka meće novom danu u susret:
blizu same litice opružena najpre dugo sluša šta zemlja mrmori i taj šapat u dlanove zatvara. Pa vetar u bluzu raskopčanu uhvati a šakama skupljenim tajnu zemlje kroz vetar prvo propusti a potom prste i dlanove raširi nad kamenjem, prethodne noći obajanom i sada, pre prvog zraka sunčevog u krug poređanom. Prospe tajnu nad predmetom koji je njime okružen. A predmet joj je, pomislila je Kalina, sigurno Milica iz sela nevidimice donela, jer su sestre u slozi i ljubavi živele i uvek su rado pomagale jedna drugoj.
Pa ono nad čim je obred izvela, Jelka uzme i u nedra savije.
Ostaje joj samo da čeka.

***

Staza stepenasta i krivudava vodi do dna provalije. A dole se kroz šum reke zatvoren klisurom i ljudski glas teško probija. Tamo retko ko zalazi, čak ni na Kupalo, mali zaton gde su žene nekada donosile rublje na pranje a poneka bi se, hrabrija, u letnje dane i okupala. Hlad od litice pokriva reku tokom čitavog dana, sem Kupala, koje je dobrim delom dana suncem ogrejano. Otuda mu i ime, od davnina ostalo, po sinu Svarogovom Kupalu koji je letnje sunce u punoj snazi predstavljao.
I koja se je god devojka na Kupalu okupala, snagom se i plodnošću zaodela, iste bi se godine udala i sledeće čedo na svet donela. Veruje se da, ako se dvoje mladih na Kupalu udese i zgledaju jedno su drugom suđeni, i gde god ih sunce pronađe i ogreje jedno će ih ka drugom povesti.
Na litici, upravo iznad Kupala, odvajkada stoji oštra kamena izbočina a posred nje udubljenje koje ima oblik tela ogromne ptice. Kažu, tu su se, u podnožju kamenog grada nekada legli beli orlovi, svake treće godine po jedan dok je god grad bio živ. A svakih sedamdest godina izleglo bi se po jedno ptiče dvoglavo koje je grad od neprijatelja a čitav kraj od oblaka i grada čuvalo. Ljudi su mirno živeli i bogatu letinu ubirali.
Kako se grad raseljavao i život u njemu zamirao orlovi su se sve ređe viđali da bi ih na kraju i nestalo, pa se često mogla čuti u narodu jadikovka kad kakva nevolja pritisne kako su se od ljudskih grehova i orlovi pod oblake sklonili, pa gnezda viju na Nedohod-planini, gustim oblacima zaklonjenoj i oku nedostupnoj gde noga čovečja nikada kročila nije.
U vreme belih orlova iz grada se stalno čula svirka. Vlastelini plavih očiju koji su grad držali, voleli su muziku i dovodili su muzičare sa raznih strana. Svaki je svirač namernik bio dobrodošao, pa bi se kao da ih put sam vodi, svirači odasvud ka dvoru i gradu na litici zaputili. Priča se da su gospodari i sami tako dobro svirali da su im beli orlovi na ramena sletali klikćući od milja.

Jednom je na Kupalo navratila Milica, idući u rano jutro za retkom travom koja na oči privijena mrenu topi i vid očinji obnavlja. Zastala je u pola pokreta kada se, iz žubora vode izdvojio milozvučni ton. Najpre iznenađena pa obradovna, prepuštala mu se bez otpora dok je sve bliže prilazio i polako je obuzimao.
Mala su joj stopala zadrhtala a taj se drhtaj potom kroz telo proneo. Milica je spustila u travu košaru, odbacila papučice, ruke iznad glave zabacila i zaigrala na Kupalu pored same obale. Povrh trave, gotovo zemlju ne dotičući izvijala se kao da je nevidljive ruke vode i okreću. Marama joj je spala, jelek se otkopčao, nabrano bilje voda ponela, a ona bi, ništa od toga ne videći i gaseći žar svojih stopala načas u vodu zagazila, pa opet kao vetrom nošena obalom lebdela.
Igrala je Milica i ranije, a posebno dok im je Svirač u kući bio. Često su se ona i Jelka do iznemoglosti zabavljale uz vesele melodije koje im je svirao.
Ali ovo je bilo drugačije. Muzika koja ju je ponela bila je puna života ali ne i vesela, bolan i čežnjiv ritam pulsirao je u njenim stopalima. Odakle god dolazio, nije želela da prestane. Poznavala je tu melodiju i prepoznavala korake koji su se u strasni ples nizali, kao da je nekada, negde, istim ovakvim korakom na ovu istu muziku igrala.
A kad je prestalo, već je bilo kasno da se ogleda oko sebe i traži. Inače bi videla na drugoj obali reke mladog muškarca sa sviralom čudnog oblika u rukama koji iz daljine više očima plavim i nasmejanim nego sviralom njena stopala razigrava. Kad je odlazio nad njim je nisko, prateći ga u stopu, lebdeo beli orao.
Došla je kući bez trave i bez košarice, raščupana, umornog tela i zamućenog pogleda.
Kalina se zabrinula. A Milica je samo zamišljeno sela na prag kao da nekoga iščekuje i nije se pomerila sve dok je majka nije gotovo unela u kolibu i položila na krevet. Spavala je do podneva sledećeg dana. A kad je ustala, bila je mila i nasmejana kao i obično. Umorom se i jakim suncem za sve izgovorila.
***
Lakonoga i nečujnog koraka Milica je, na sestrin nagovor, iz narečene kuće u selu kapu ukrala i njoj donela.
Jelka je u nedrima mušku kapu nosila, crvenim koncem obrubljenu i ukrašenu, a u kamenom okružju obajanu. I čekala dan za danom. Pre nego se nedelja sa drugom nedeljom sastavi doći će po kapu onaj čija je, a koga je ona među momcima iz sela odabrala.
Svakog se jutra nad tepsijom u vodi ogledala ne bi li nad glavom svojom venac spazila koji bi joj skoru udaju predskazao. Uveče se kupala vodom sa Kupala donešenom i svakojako bilje u nju metala, da ga, kad jednom dođe, mirisom tela omami i kod sebe ustavi.
Željom obuzetoj i zanetoj sopstvenim namerama promakao joj je dan u kome je Milica kraj Kupala na suncu igrala. I drhtaj koji se od tada iz devojčinih očiju prelivao kao skrivena muka i čežnja neodređena, a silna.
Treće večeri od kako je bajalicu u kapu a kapu pod pazuho zatvorila, pošavši na Kupalo po vodu, našla je sestru gde na samoj obali sedi, bosa stopala hladnom vodom draškajući. Rumen joj u lice udarila a maramu sa njene glave voda za jednu granu zakačila pa vitla njome. Dočekala je sestru blaženim osmehom a pogled joj je, vlažan i širok, obuhvatio klisuru.
“Daj da ti pomognem”, samo je rekla ne odgovarajući na sestrina zapitkivanja.
Poznala je Jelka taj pogled devojački i nemir se u nju uvukao. Milica je samo ćutala i smešila se.
A sledećeg jutra je došao po kapu momak radi koga je Jelka čini metala.

II

Kad je Kalinu otac od kuće oterao, onaj čije ime nije odala nije znao da njegovo dete nosi. Voleo ju je u potaji, pazeći da je na loš glas ne iznese, ali se, kao što je i bio red, oženio devojkom koju su mu stariji namenili, a to nije bila Kalina. Majka mu je nevestu izabrala a otac se dogovorio. Njega nisu ni pitali.
Nije mu rekla da je noseća. Okrenula mu je leđa onog trena kad je čula da su njegovi išli da prose devojku i nije više htela da čuje za njega. Mučila ga je čežnja za njom, ali kako se ona odbila od njega i on se okrenuo ženi koju su mu doveli i vremenom prihvatio ono što mu je bilo nametnuto.
Ipak, kad je prognana i obešćašćena sama na ruševine otišla, a znajući da to što je nosila ničije sem njegovo nije moglo biti, krenuo je za njom. Svojima je rekao da ide u drugo selo da neku stoku pazari. Tako je mogao i danima da izbiva a da ga niko ne traži. Ili da danima prebiva među ruševinama a da niko ne vidi kako dolazi i odlazi.
Prvo je probala da ga otera, ali nevoljno i sa pola srca. Da je bila uporna morala bi da ga pred svima razotkrije, a to joj nije bila namera.
Ni tada ni kasnije nije bio siguran da li je to bio san ili se odnegde stvarno čuo šapat koji ga je bliže njoj navodio a i nju na isto nagovarao, dok je god kamenje na već postojeći polusrušeni zid nadzidavao i sklonište gradio. Pred svanuće se tama, topla kao biće od krvi i mesa, oko njih dvoje obavila da nisu imali kud nego jedno drugom.
Noć je bila na njegovoj strani. Cele je noći teško kamenje vukao a u zoru je zaspao u njenom naručju.
A pre toga, ispod poslednjeg kamena koji je podigao otvorilo se okno. Samo se zemlja razmakla, a kamenje obrušilo. Iz ozidane iznutra i na silu otvorene jame prhnulo je probuđeno nešto živo, krupno i krilato mimo njih, i odletelo u tamu belasajući se. Odskočio je u stranu, najpre na kakvu silu nečastivu pomislivši, a Kalina je, podalje stojeći, uporno tvrdila da je dve glave na ptici ugledala.
Mnogo manje uplašeni gledali su kasnije, u po bela dana, u dvoglavu sen koja je iz oblaka padala po njima.

Nikada nije prestao da joj dolazi. Odmah prve godine žena koju su mu doveli rodila je sina. Niti mu je trebala niti mu je, krotka i pokorna kakva je bila, mnogo smetala, pa je živeo po svome a da se oko toga nije buka podizala niti je ko šta sa strane mogao da primeti.
Sem Jelke i tog sina u braku rođenog više dece nije imao. Želeo je i sina sa Kalinom, ali ona nije, a znala je tajne trava i voda i nije više nijednom zanela. Njemu je u pas ušivala travku nevidimku pa su godine prolazile a niko nije opazio da joj dolazi.
Odmah mu je, na početku svog izgnanstva, postavila uslov da se detetu koje tek treba da se rodi nikad ne približi. To je bila njena jedina osveta, i zato je bila teška.
On je pristajao na sve uveren da će vremenom žena da popusti, ali kako je vreme prolazilo njena je reč sve tvrđa bivala. Na sam pomen imena Jelkinog zatvorila bi se u sebe a on bi se pobojao da nesmotrenošću sve puteve ka njoj ne zagradi, i povlačio se.
Promenila se, otvrdnula, navikla na samoću koja muči ali i oslobađa, pa se činilo da se više u selo ne bi ni vratila, sve i kad bi je molili. I šta god on predlagao što bi ka njihovom zajedničkom životu vodilo, ona je odbijala.
Samo njega nije odbila nikada. Zato su svi drugi bili sa podsmehom ispraćeni sa litice.

Sin se likom i stasom na njega umetnuo, a opet, bio je i sasvim drugačiji. Iste šake krupne, četvrtaste, samo prsti duži, finiji, od detinjstva naviknuti na sviranje. Ista ramena, široka, težačka, ali vrat vitak i na njemu glava ponosno zabačena, kao u labuda. Ispod tamne kose i širokog čela plave oči, ali ne oštre kao očeve, već uvek osmehom razmaknute. Milan se zvao.
Milan je oduvek radije za besposlicama nego za poslom kakvim išao, pa su ga svuda mogli čuti kako peva i zvižduće. Od kako je Jelka onog Svirača za muža držala, koji je, zaludan, decu i momke iz sela na sviranje navađao, Milan se sav muzici okrenuo. Napravio je sebi sviralu od drveta koje je danima po šumi hodeći tražio i birao, pa je oblikom i zvukom njegova frula bila drugačija od Sviračeve, ali i svake druge koja se u selu do tada čula i videla.
Kako je bio jedinac a milokrvan, majka ga je i previše pazila i izgovarala ga mladošću pa je vreme provodio kako je hteo. Sviralu je napravio od jednog drveta u šumi, drveta koje je poput orla kliknulo kad je Milan pored njega prošao, a grane raširilo kao krila koja su dotad sklopljena ležala.
Sviralu bi za pas zadenuo, izvan sela odlazio i svirao sve dok odnekud ne doleti beli orao i nad njim zaokruži. Tada je znao da je u blizini neko ko njegovu svirku ne treba da čuje, ostavljao bi sviralu i odlazio da se ocu pridruži u kakvom god poslu.
Orla je viđao od kako je počeo da sam luta šumom i poljem. Nikada ga dvoglava sen nije plašila, niti je, unutrašnjim glasom poučen, ma kome pričao o svom prijateljstvu sa neobičnom pticom. Jednom se, kad je u kamenjar oko pećine zašao, tako naglo stuštila ka njemu da je iznenađeno glavu podigao. Gotovo ga okrznuvši krilima sa stene je iznad njegove glave zmiju šarku u kandžama ka visini ponela.
Slutio je i pre, ali je od tada bio siguran da orao pazi na njega, pa je bezbrižno svirao sve dok mu orao na neku nevolju ili čije neželjeno prisustvo svojim dolaskom ne ukaže.
Mamile su ga devojke, zavedene njegovim očima nasmešenim i usnama koje su o ljubavi kroz sviralu zborile. Rado ih je gledao ali sve dok na Kupalu nije Milica zaigrala, nije željom momačkom ni za jednom uzdrhtao.
Stopala su joj bila boje srca drveta od kojeg je sviralu napravio. Gledao je kako se pokretima skladno uklapaju u njegovu muziku kao da jedno sa njom postaju i bio uveren da gleda vilu, šumsko biće raspuštene kose kome je odeća potrebna koliko i vodi na Kupalu. Pod njegovim pogledom kopča joj je pukla na jeleku a košulja se oko tela razigrala.
Znao je da, zaslepljena suncem i omamljena muzikom devojka ne može da ga vidi. I svirao je u jednom dahu, bojeći se da zastane, a kamoli prestane.
Prvi je put bio tužan zbog pojave orla koja je označavala kraj melodije. Odlazio je, a nešto je njegovo ostajalo tamo preko reke, u toj vili ili devojci koja je bosa obalom, pa i vodu gazeći, igrala.
***
Muškarac činima dozvan došao je po kapu, i ne znajući šta traži. Stajao je pred Jelkom uspravan, podignute glave ali oborenih očiju, sa šakama stisnutim u pesnice i nabijenim duboko u džepove. Same su ga noge pred njihovu kolibu donele. I vetar mu je u leđa duvao navodeći ga, onaj koji je Jelka kroz bluzu oko tela svoga propustila.
Hteo je da kaže nešto, da pita, umesto toga je kao vezan išao u stopu za njom, a ona se unazad izmicala sve dok ga nije navela u onaj krug od kamenja noćas poređanog. Mašila se rukom pod pazuho, izvadila njegovu kapu i stavila mu na glavu.
A on je njoj pružio ruku.
Pobedom je ukrasila svoj osmeh i povela ga u kuću. Kalina je, prepoznavši ga, kao gromom pogođena namakla maramu na lice i prikrivši osećanja so i hleb pred njega iznela.
Vrata su se sama za njim zatvorila.

Milica je zorom još otišla da sakuplja bilje. Kad je sunce odskočilo već je bila na prilazu koji do ruševina i njenog doma vodi. Žurila je, bilo joj je hladno od zebnje čiji uzrok nije mogla ni da nasluti.
Nije se iznenadila što je u kući zatekla muškarca. Znala je nakanu Jelkinu, ta ona mu je sama kapu sa prozora ukrala i sestri donela. Delovao je nesigurno i zbunjeno i ona, osetivši se kao krivac lako nađe izgovor da izađe iz sobe.
Krenula je ka Kupalu. Nije daleko odmakla kad je začula poznatu melodiju, iz pravca je kuće dolazila. Ona jutrošnja zebnja svu je obuze a stopala je hitro ponesoše natrag. Sada je već sve znala i pre nego što ga je ugledala.
Na prozoru njihove kolibe, davno još tajanstvenom rukom zastakljenom, stajao je Milan i svirao, a muzika je polegla niz liticu, činilo joj se, sve do dna provalije. Do Kupala i njenih bosih nogu onog dana.
Da je mogla i sopstvene bi hitronoge korake pretekla. Pobegla je uplašena. Pojava na prozoru spojila se sa njenim doživljajem pored vode koji je danima snu i opseni pripisivala. Otrčala je Milica ka Kupalu a on je, čim je iz vida izgubio vilu koja je pre neki dan pored vode igrala, sviralu za pojas zadenuo.
Milan je ostao sa Jelkom u kolibi.
Dok se god zabran od kamenja ne razgradi i vetar iz njega ne oslobodi da čini razveje, dok se kapa obajana i ženskim mirisom natopljena niz vodu ne baci, Milan je bio u vlasti mlade travarke.
Selo je planulo kao suva građa kad se pročulo da je momak otišao da živi među ruševinama. Čuđenje i negodovanje koje su žene ka stanovnicama ruševina usmeravale pretilo je da poruši kolibu i progna iz seoskog atara Kalinu i njene kćeri. Milanov se otac tome usprotivio. Momak je sam tako hteo pa neka mu bude. Nije želeo da sina na silu vraća kući, a verovao je da će Kalina znati šta treba da uradi.
Usto se nadao da će se ova nevolja u neko dobro prometnuti. Dobro će biti ako mu put otvori, ne bi li se približio ćerki koja mu je oduvek bila nadohvat, pa ipak odvojena i nedostižna.
Kalina je nakon dva dana, kad je prvi talas uminuo, prošla selom kao da se ništa posebno dogodilo nije, smirena i glave podignute sa jedva vidljivim podrugljivim osmehom u uglu očiju.
Znala je načine koji moćnijim ali i nemoćnim čoveka učiniti mogu, tajne trava, voda i kamenja, i svake je večeri Jelki i Milanu tvrdi san na oči metala a olovni teret na ruke i noge nalegala. Pa su po noći spavali kao brat i sestra a ujutru se ničega sećali nisu. Znala je ona da će Jelka, i sama vična istom zanatu ubrzo nešto posumnjati, ali do tada će se ili čini što momka drže raščiniti ili će ona istinu pred njih izneti. Kako god bilo, rodoskrvnog će ih greha sačuvati.
Milan više nije svirao. Nije ni mnogo govorio. Ubledeo je i kopnio naočigled žena koje su se trudile da mu u svemu ugode. Sem Milice. Ona se držala po strani i sama svakim danom bivala sve tanja i ispijenija.
A od kako je on u kolibi boravio bela je ptica čudnu senku bacajući svakoga dana u podne ruševine nadletala.

Jelka je bila ćerka utrobe Kalinine, njena krv i meso a Milica izbor i čedo njenoga srca. Nije nikada o njenom poreklu govorila da ne bi još veću pometnju u mladoj devojci svojim sumnjama izrodila a i selu veća usta otvorila, ionako su nju i ćerke joj u razne priče metali.
Milicu je ona, idući daleko za travama i tajnovitim kamenjem, kod Cigana čergara, koje je povremeno viđala, našla i sledećeg dana od njih otkupila. Dala je za dete sve što je najlepše imala u svom kovčegu, šuštavu svilu i vez pozlaćeni.
Stara ju je Ciganka, u potaji i sve u stranu gledajući, zamolila da ničije dete koje su oni još prošle godine negde iz Ugarske sobom poveli, a koje je slabo i bolešljivo od neprestanog lutanja, uzme i neko vreme kod sebe zadrži, dok se malo ne oporavi i ne ojača.
Kad je Milicu dovela na ruševine, dete kao da je na svoje zakoračilo. Kalina je gledala u čudu kako devojčica tamo gde je i od zida jedva šta ostalo, ne samo zgradu nego i sobu vidi i raspored u sobi sa stvarima u njoj kakve, prema opisu koji je davala, više niko ne koristi.
Kalinu od tada, od tog prvog dana, nije sumnja ostavila da je devojčica u nekoj vezi, njoj neznanoj i teško objašnjivoj sa ruševinama čiji svaki kamen kao da poznaje.
Svi su u kraju znali da je poslednja gospodarica grada, ona koja nije mogla da rodi, a ljubavlju se i tajnim znanjem oko muža obavila da je oterati nije mogao pa im se tako i ime ugasilo, iz Ugarske bila dovedena, kao i žena onog prvog vlastelina koji je grad podigao i utvrdio.
Kažu, nikada se na Kupalu okupala nije kao da, sobom i svojim prohtevima opsednuta, nije ni bila željna poroda.
O toj se, poslednjoj gospodarici grada još pričalo da je vilinska stopala imala pa je igrom svojom mogla i vreme da zaustavi a ne samo dah ljudima.
Videvši da je mala kao u svoje ušla a da se njoj milošću na skute privila, Kalina joj nadenu ime Mileva, koje Jelka kasnije u Milica promeni, sledećeg dana plati Ciganima otkup za dete i zadrža je uz sebe kao rođenu.
Kad je Milica prvi put zaigrala uz pesmicu koju je sama pevušila, ona joj je očarana, mala stopala mirisnom travom oprala i od tada pa sve dok devojčica nije odrasla, rukom tkanim platnom obavijala, da njihovu gipkost i lepotu grubom obućom ne naruši.
Od kako ju je dovela nije je od svoje Jelke razdvajala i majčinskom je brigom i ljubavlju pratila svaki njen korak. Odmah nakon dolaska Milanovog postalo joj je jasno šta se događa sa devojkom i strah je obuzeo da se sestre ne zavade jer je Jelka Milana mnogo radije gledala nego nekada Svirača.
Da istinu ćerkama kaže sve bi razrešila ali i svoj bi zavet i zakletvu pogazila. Činilo joj se da bi inat koji joj je glavu visoko držao i kad joj je najteže bilo, presahnuo u njoj a i ona sa njim.
Jedne je večeri sa polja dolazeći majka susrela bolan pogled Miličin, i kao greh joj je taj pogled na dušu legao. Odlučila je da momka oslobodi pa neka uradi kako ga srce i volja nauče. Ionako ne mogu dvoje mladih doveka da svake noći zatravljeni jedno uz drugo spavaju.
U ponoć, po mesečini, otišla je do kamenja koje ni maklo nije kako ga je Jelka posadila, kao da je sa zemljom sraslo. Više joj je znanja nego snage trebalo da na sve četiri strane sveta kamenje raskotrlja. A znanja je imala. Nad porušenim zabranom dunuo je vetar uskovitlavši oblak koji se valjao do kamene litice gde se u udubljenje kao u gnezdo svio.
Bistrih je očiju Milan ustao sledećeg jutra, vetar mu je noćašnji maglu sa njih razvejao. Seo je na kamen jednog zida vremenom načetog a nedorušenog i gledao prema istoku. Činilo mu se da na nebu jutarnjem vidi srebrni odsjaj sa površine Kupala.
Utom se iz gnezda kamenog krilata sen podigla ka momku stremeći. Sen ga je pokrila i dok se snašao da glavu podigne, kapa mu je sa glave poletela orlovim kandžama poneta. Nadletevši provaliju, uz kliktaj je orao kapu baš nad samim Kupalom u vodu ispustio.
Kao da mu je planinu sa glave i povez sa očiju skinuo, obazreo se Milan oko sebe.
I namah mu je sve jasno bilo. I gde je, i gde treba da ide, i šta da uradi. Krenuo je ka Kupalu, ali ne da kapu potraži. Sunčevim zrakom obasjan i vođen, Milicu je tražio.
Nešto kasnije gledalo je podnevno sunce na dvoje mladih pored vode. Ona je sedela i bosa stopala u vodi hladila. On je pored vode i nogu njenih ležao. Ruke je u vodu zaronio, obuhvatio dlanovima majušna stopala i na suvo ih preneo. Usnama je kapi vode sa ružičaste kože kupio a devojka se ogledala u osmehu njegovih očiju koje su bile plavlje i svetlije od Kupala.

Sledećeg se dana Milan u selu, u svom krevetu probudio. Sa Milicom u naručju.
Selo je pozdravilo njegov povratak i danima su im ljudi u kuću dolazili da ocu i majci snaju čestitaju. Neka je i sa ruševina, neka je i iz kuće vračarkine, bolje da ona njemu dođe nego da on ode, roditeljski dom zatvori i ognjište ugasi. Bar je kršteno čeljade, a ne kao ona druga.

Milan je ponovo svirao.
Kad bi Milica da obiđe majku krenula, ili po navici da bilje lekovito traži, on bi neopazice za njom pošao. Iza drveta kakvog sakriven, zasvirao bi istu onu melodiju kao prvi put, onda na Kupalu.
Milica se tada najpre obazre oko sebe, ali ne da bi muža ugledala već stidom potaknuta pazi da ko ne naiđe. Pa odbaci papuče, smakne maramu a ruke zabaci više glave, i zaigra.
Kući su se vraćali obrnutim redom, on prvi, Milica za njim. Kad dođu, držali bi se kao da se ništa u šumi dogodilo nije. Igru niko od njih dvoje nije pominjao. Samo su se tako milo gledali da je soba bila puna svetla.
Jelka je neko vreme tugovala, dok je majci oprostila što ju je u neznanju držala i time umalo na greh navela. Da je znala što nije, ne bi ni bacala čini na sestrinog suđenika i svoga po ocu brata. Kalina joj je, nemajući više kud, otkrila tajnu njenog porekla. Tražila je od ćerke da se oca kloni i ničim mu ne stavi do znanja da zna šta ih veže. Ionako selo nikada nije dokučilo s kim je u grehu živela i ko je otac devojčin.
Milici je pak na zidine starog grada pogled usmerila.
“Ne daj da sasvim ruševine propadnu, znam da tu nešto tvoje ima”, u amanet joj je.
Pred jesen je ponovo naišao Svirač, sa istim šeretskim osmehom, nakrivljenom kapom pokrivši ono manje uvo. Jednog jutra su, idući uskom stazom jedno za drugim, on i Jelka otišli sledeći nit zajedničke sudbine. U selu kao da su to i očekivali, govorili su i ranije da Jelku vodi i goni njena duša nekrštena koja ne može mir da nađe, i teško će se igde ustaviti dok kroz sveti obred krštenja ne prođe. A Jelka otišla ne bi li se oduprla zovu krvi koji je ka ocu vukao. Nije mogla da nakon toliko godina tokom kojih je Kalina svoju snagu inatom hranila i pobedom patnju nazivala, izdajom slomi majku i ponosnu joj glavu povije.
Tako je i poslednji Svirač, od mnogih koji su ikada u njoj boravili, napustio tvrđavu kad i beli orao.
Devojke su se razišle, majka je ostala sama. Opet joj je krišom dolazio otac Milanov, donoseći svilu i kadifu kao nekada. Sada bi sve što ima ostavio za sobom i ostao sa njom u kolibi samo da je ona pristala, ne bi li utolio glad što je osećao svih godina njihove razdvojenosti.
Kalina je mislila drugo.
Kosu je svoju koja se nekada zlatom prelivala, još uvek devojački dugu i bujnu, suncem i vetrom a ne godinama izbeljenu, oko leve ruke namotala sve dok zglobom nije vrat dotakla. Desnom je kosu prerezala pa je tako smotanu odnela i u ono udubljenje na litici koje orlovim gnezdom nazivaju ostavila. Nije daleko odmakla kada je krilata dvoglava sen nad njom proletela sa smotuljkom u kandžama. Orlu koji je majku i novorođenče jedne davne noći natkrilio i od zla izbavio kosu je svoju darovala, da se u njoj ptić izlegne koji će nastaviti da bdi nad potomstvom gospodara starog dvora.
Vratila se potom u roditeljsku kuću i čvrsto zatvorila vrata ostavljajući prošlost za sobom.

Od kako je koliba prazna ostala a ruševine ponovo puste, ni orao ih nije više nadletao.
Još se jednom samo pojavio. Nekoliko meseci od odlaska poslednjih stanara doneta je odluka da se ruševine srednjovekovnog grada proglase kulturno-istorijskim spomenikom koji je pod zaštitom države. Onoga dana kad su počeli radovi na restauraciji tvrđave, kula i zidina, nad graditelje se nadvila senka ptice koja je tako nisko letela da su se kasnije kleli kako su na njoj dve glave svojim očima videli.
Tri je puta ptica grad zaokružila dok se nije uz pobednički kliktaj ka nebu ustremila i pod oblak nestala.
Pitali su se zabrinuto seljani da nije Kalina svojim dolaskom u stari grad orla iz Nedohod-gore namamila. Ako bi to bilo, onda plemenita krv gospodara grada njenim venama teče, pa će na selu ostati prokletstvo što su je se svi odrekli kad je otac proterao, i kćeri joj posle kao i nju nenavideli. Dosta je što se jedno davno progonstvo nad krajem nadvilo nesrećom, i kameni grad pustim učinilo, ostvarivši tako kletvu koja je od same gradnje još oko zdanja lebdela kao da je u temelj uzidana.

Da su one prve noći kad je Kalina na ruševine došla čuli melodiju koju je noć u šapat oko dvoje mladih razlagala, iz iste svirale kakvu je Milan sebi napravio, možda bi se dosetili da je otac Milanov, pa i on sam, potomak kopileta sa kojim je kći starog sluge jedne noći iz dvora čak u tuđe krajeve pobegla, a on se kasnije, kao zreo čovek vratio i selo osnovao.
Nepriznati sin, poslednji potomak starih gospodara, u naručju svoje majke a služavke njihove zauvek je napustio grad. Tri se noći sa njim u pećini sakrivala, bez hrane i bez druge vode sem vlage sa zidova pećinskih, a trećeg su se dana gonioci opasno približili. Sićušno telo koje je svakoga časa plačem izdajničkim pretilo čvrsto je na grudi privila i četvrte noći, čim je tama ovladala, napustila je sklonište i nastavila beg.
Grad koji niko nije uspeo da osvoji, ubrzo je nakon toga opusteo. Stari je gospodar umro bez naslednika a ljudi se osuli na sve strane raznevši blago njegovo. Belih je orlova nestalo a čitav je kraj u bedu zapao iz koje se povratkom prognanog sina i osnivanjem sela Prekonoge malo izvukao ali nikada nije dostigao blagostanje kakvo je vladalo u doba belih orlova.
Stoleća su prošla dok se nije među ruševinama obrela žena koja je svoju krv sa njegovim izdankom pomešala, i sama grešna i prognana. A onda je on, otac Milanov, plavooki potomak vlastelina iz kule, došao i počeo da svojim rukama gradi i obnavlja.
Tada se beli orao opet pojavio, dolazeći da li sa Nedohod-gore ili iz utrobe zdanja kamenog, više nije bio siguran ni onaj pred kojim se podzemno okno one noći otvorilo.
Ponosno je nadletao čitav kraj sve dok se potomci prvih graditelja nisu sa litice povukli a među starim zidinama se tuđi ljudi poslom obreli, kad se Milan, podržan od svoga oca i nekih viđenijih ljudi iz kraja, a najpre i najviše od svoje žene, izborio za povlašćeni status i obnovu zdanja na litici.

Dugo je selo Prekonoga žalilo za orlom zaštitnikom koji se opet u goru daleku sklonio a njih ostavio na nemilost nepravdi ljudskoj i na volju silama nebeskim.
Kažu, na Nedohod je odleteo. I sedamdeset godina će proći dok se ponovo ne pojavi. A neće ni tada sem ako se u tvrđavi ne nastani potomak onog vlastelina koji ju je prvi sagradio. Tada će on na mestu zvanom Devojački skok gde se oduvek, i za vreme najvećih suša tanak mlaz vode kao suza niz kamen sliva, česmu da sagradi. Ostaviće selu u amanet da nikada više nijedna žena sa svoga greha prognana i izopštena ne bude, niti ona niti plod utrobe njene.
A čitav će se kraj, nad kojim beli orao nadleće i bdi, svakim dobrom i blagostanjem uzdići.
(Iz zbirke „Kap ženske krvi“, izdavač Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2006, koja je objavljena pod pseudonimom Stevana Sremac.)

2 thoughts on “Dušica Milanović Marika: ZOV IZ KAMENA

  1. Bravo maestra! Kape dole!
    Divna prica koja je ‘daljine kroz suton primakla’ slovenskom toplinom, snagom i istancanoscu birane reci i iskonskom verom da dobro dobro vraca. Inat bez besa, ljubav bez gorcine i okova, sloboda i svojevitost – tako malo i tako mnogo da bi nas dvoglavi orlovi opet cuvali…
    Posle ove price lakse mi je da verujem da ce se vratiti…
    Uz zelju za sto vise ovakvih prica, veliko hvala sto ste je objavili
    Olivera

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s