Beka Mitić-Ristić:ŽIVANINA ZLATNA KOSA

Muzika je te večeri odjekivala selom i odbijala se o okolna brda. Vazduh je bio ispunjen tonovima brzih, veselih pesama, grajom i isparenjima beskrajnih akova medovače. Deca su trčkarala, preskakala zapaljene gomilice slame cičući radosno:„Karaveštica!“ posle svakog uspešnog skoka i mazala se garom po licu. Mladići su se udvarali devojkama kosa ukrašenih cvećem. Trgovci su glasno su hvalili svoje proizvode.
Kao i svake jeseni, svetkovina je priredjivana da bi se bogovima zahvalilo na berićetnom rodu, a održavala se na livadi ispred kuće najimućnije familije. Letina je bila smeštena, medovina prevrela, a meso usoljeno i osušeno. Domaćin je pekao vola, a svako od seljana doneo je ponešto od stoke i plodova sa svojih oranica.
Vrhovnom bogu Svjatovidu na dar su prinete ovce, svinje i telad, a Živi, zlatokosoj boginji života i plodnosti, zaštitnici dece, darovano cveće, najbolje jabuke i petlovi. Ispred njene statue bilo je i mnoštvo sočnih crvenih jagoda, do praznika uvek čudesno svežih. Kipovi ovih bogova stajali su nedaleko jedan od drugog jer je Svjatovid bio Živin pratilac, onaj koji joj je, prema pričama vračeva, podario zlatnu kosu pošto je njenu spalio zli duh.
Jedini koji nije prišao nijednom kipu niti prineo darove bio je mladić koji je na slavlje došao praćen belom vučicom. Po sudbini koja ga je zadesila, Ilija se razlikovao od meštana. Otac mu je nastradao loveći divljeg vepra, a majku i trojicu mladje braće pokosila je bolest kada je napunio sedam proleća. On je čudom preživeo. Seljaci su verovali da su mu bogovi nešto posebno namenili i zato ga ostavili u životu. Stric ga je odveo kod sebe, u susedno selo ali je dečak većinu vremena provodio u šumi, nikad spokojan, bolujući od tuge za roditeljima i braćom. Ptice su se sažalile i počele da mu pevaju želeći da ga uteše i oraspolože. Ilija nije znao kako je to moguće ali ih je razumeo. Posle nekog vremena ohrabrio se i počeo da razgovara sa njima.
Pri povratku iz stričevog u svoj dom, ispred kolibe je zatekao belu vučicu. Zarežala je ali se on nije uplašio. Duboko u sebi osetio je da mu od nje ne preti opasnost. Nekoliko trenutaka odmeravali su snage, a onda je ona popustila i mahnula repom poput dobroćudnog šteneta. Čvrsto prijateljstvo bilo je sklopljeno. Nazvao ju je Siva zbog krzna prošaranog sivim dlakama.
Kada nije radio u polju, Ilija je sa Sivom odlazio u lov. Divljač je menjao za namirnice pa je imao dovoljno hrane.
Od visokog, krupnog i jedinog plavokosog mladića u kraju seljani su zazirali jer se znalo da vidi utvare pa se pričalo da je posednut od kakvog demona. Ilija je to znao i ne želeći da se pravda ili tuče, uglavnom se sklanjao. Uprkos tome, više je voleo ljude nego bogove. Njih je duboko prezirao zbog sudbine najbližih pa nije mario za prinošenje darova i zahvalne pesme. Uostalom, on ništa i nije doneo. „Za šta da se zahvalim?“ mislio je osećajući bes. Krv mu je, potpomognuta nebrojenim vrčevima medovine, ključala u venama.
– Mnogo su mi bogovi i do sada pomogli, pa još i da im se klanjam! – mrmljao je pijano krećući se čas levo, čas desno kada je te večeri pošao kući. Oslonac mu je povremeno pružala sekira od koje se nikada nije odvajao, a bela vučica pratila ga je u stopu. Približavajući se raskršću kod Mrtvice usporio je hod, a zatim se, saplevši se, srušio na zemlju. Vučica ga je prezrivo pogledala i okrenula glavu na drugu stranu.
– Šta je Siva? – upitao je. – Da nisi ljuta što i ti nisi malo popila? Bolje bi me razumela da jesi, veruj mi!- promrmljao je preplićući jezikom.
Životinja je frknula pa se spustila na zemlju nekoliko koraka dalje, upiljivši se u njega. Imala je tople, plavosive, ljudske oči i Iliji se činilo da u njima može da pročita šta misli o njemu. „U ovom času ništa pohvalno“ pomislio je.
Mrtvica je bila parče zemlje iza kojeg se prostirala Ukleta šuma, a staza koja je do Ilijine kolibe vodila obilazeći ih, bila je duga. Zastrašujuće priče o meštanima koje su u šumi zadesile strašne smrti prenosile su se sa kolena na koleno. Najjezivija je bila ona o seljanki Mari i njenoj deci. Pričalo se da su pronadjeni glava poredjanih u krug ispred krvavih tela i da su od tada počeli da se čuju ljudski jecaji, dečiji plač i krici. Šuma je dobila naziv Ukleta i niko više nije prošao njom ni danju, a kamoli noću. Neprirodna ili čudna smrt nekoga od seljana uvek bi iznova pokrenula priče pa je Ilija tako saznao da je njegovog oca divlji vepar usmrtio baš u njoj.
Pred mladićem je bilo još dosta pešačenja, a on je bio dobrano zagrejan, u glavi mu se mutilo pa je neodlučno sedeo na zemlji razmišljajući da li da nastavi stazom ili krene kroz šumu. Kao dete je nekoliko puta zalazio medju drveće privučen zabranjenim i nikada mu se ništa nije dogodilo, nikada ništa nije video niti čuo i nekako, u duši čak i nije verovao u to što se pripovedalo. Zato je odlučio da skrati put.
– Hoćemo li, Siva? – rekao je pridižući se. Vučica je smesta ustala ali je ispustila zavijajući urlik i uprla prednje noge u zemlju pokazujući mu da nema nameru da krene sa njim.
– Jebem ti vuka koji se plaši!- promrmljao je i hrabro zakoračio preko Mrtvice ka drveću. Životinja je zarežala u znak protesta ali je, kada je nestao iza prvih stabala, pojurila za njim.
Na jednom od prvih hrastova Ilija je ugledao sovu. Pozdravio ju je i upitao šta to krije u vrećici koju drži kljunom ali mu ptica nije odgovorila. Slegnuo je ramenima i nastavio dalje. Guste krošnje progutale su svetlost meseca pa je hodao polako, trudeći se da se ne saplete o korenje stoletnih stabala koje je izvirivalo iz zemlje. Od pucnja grane koja se, kao pod ogromnim teretom, naglo odlomila i sa treskom pala na zemlju, Ilija je opsovao, a vučica zarežala.
– Šta je, Siva? I tebe je uplašila? Ma…to je samo grana, hajdemo!- rekao je hrabreći i sebe i nju, a zatim krenuo dalje. Nije prešao ni nekoliko koraka kada je začuo neljudski krik. Srce je počelo ubrzano da mu kuca, kroz misli su mu projurile sve priče koje je ikada čuo o Ukletoj šumi, a glava mu se istog momenta razbistrila. Naprečac je odlučio da se vrati. Osim njihovih glasova, ništa drugo se nije čulo. Odjednom, kao da više nije bilo živih stvorova u šumi. Jedino što je čuo bilo je bubnjanje u ušima. Tišina je bila zaglušujuća i on je osetio kako ga obliva hladan znoj.
– Siva, idemo! – prošaputao je. Proverivši da li mu se nož nalazi za pojasom čvrsto je uhvatio sekiru, duboko udahnuo i krenuo. Nije prešao ni nekoliko koraka kada je izmedju stabala ugledao žuto-narandžasti sjaj vatre. Miris paleži ispunio mu je nozdrve. Skrenuo je pogled ka vučici. Iskeženih zuba stajala je spremna za napad.
Ilija nije bio siguran da li je prvo čuo urlik ili je prvo Siva skočila na dvoglavo čudovište sa ogromnim kandžama koje su, zajedno sa repom fijuknule kroz vazduh, a neman vrisnula udaljavajući se.
– Siva!- viknuo je i pojurio u pravcu odakle je čuo njeno režanje i urlike. -Sivaaa!!!
Sustižući ih, ugledao je vučicu kako grize noge čudovištu koje ga je kandžama udaralo po glavi pokušavajući da se oslobodi njenih čeljusti. Bacio je sekiru i skočio mu na ledja, svom silinom zamahujući nožem ka oku na jednoj od glava. Sečivo je, medjutim, samo okrznulo glatku, debelu kožu i iskliznulo mu iz ruke, a on, ošinut dugim repom, pao. Siva je u tom trenutku skočila na grudi čudovištu i ono je urliknulo. Pridižići se, Ilija je dohvatio sekiru i zamahnuo ka vratu zveri. Jednim potezom odsekao joj je glavu ali mu je i oružje odletelo iz ruke i palo, oštricom se zabijajući u zemlju. Tog trenutka neman je nestala.
Ošamućen od borbe, pokušavajući da povrati dah shvatio je da nema vučice.
– Siva! Siva, gde si?!- viknuo je. Tišina ga je udarila u lice poput šamara. – Sivaaa!
Njegov glas odbio se o nekoliko okolnih stabala i nestao. Osvrnuo se ali od gustog mraka ništa nije video. Kleknuo je da bi pokušao da napipa sekiru i pogled mu je privuklo crveno svetlucanje. Dohvatio je crvenu bobicu i osetio miris divlje jagode. Ne razmišljajući o tome kako je moguće da jagoda svetluca u mrklom mraku, strpao ju je u usta i progutao ne znajući da tim činom obeležava sebe dok je živ.
Iznenada se začulo slabo ječanje. U krošnji ogromnog hrasta zatreperila je zlatastosrebrna svetlost i obasjavajući okolinu privukla njegovu pažnju na sveto drvo. Neko je ležao naslonjen na stablo. Oprezno je prišao. Kapuljača bele, tkane pelerine bila je prebačena preko glave ali je video tragove krvi koji su natapali tkaninu. Jednim potezom ju je povukao i naglo se uspravio svestan da je nenaoružan. Iznenadio se kada je ugledao devojku.
– Kako li si ti zalutala ovde?- promrmljao je. Nije mu odgovorila. Uhvativši je za ramena okrenuo ju je ka sebi i preleteo pogledom preko nepoznatog bledog lica. Tanke obrve bile su nabrane u bolnom grču, duge trepavice zaklanjale su oči, a sočne, crvene usne bile su napola otvorene. Iz grla joj je izašao slab jecaj. Nije imala kosu, koža glave bila joj je izgrebana i krvava. Jauknula je, na tren ga pogledala, a zatim sklopila kapke. Nešto u njenim očima učinilo mu se poznatim, pomislio je podižući je sa zemlje.
– Siva? Siva!!!- uzviknuo je ali od vučice nije bilo ni traga. „Možda je već ispred kolibe“, pomislio je i okrenuo se da vidi može li da pronadje sekiru ali je devojka toliko prodorno jauknula da ju je zamalo ispustio. Počela je da se grči i uvija i Ilija je shvatio da mora što pre da je odnese kući. Do kolibe je više trčao nego hodao.
Naredna dva dana ječala je u bunilu, bacakala se po slamarici, čelo joj je bilo vrelo.
– Ne dam te!- govorio joj je bdijući pokraj njenog uzglavlja. – Tebe mi bogovi neće uzeti!
Treće noći kriza je popustila, a on napokon zaspao umoran od borbe za njen život.
Probudila ga je hladnoća. Devojka pored njega mirno je spavala. Protegao se, ustao i otvorio vrata kolibe da udje svetlost. Zastao je zapanjen. Snežna belina protezala se u nedogled.
Drhteći od zime pogledao je mesto na kome je Siva obično ležala. Bilo je prazno i on je razočaran ušao unutra.
Seljani nisu pamtili da je neka zima stigla toliko rano i u tome su videli loš znak. Ptice koje nisu odletele padale su smrznute sa neba, a medvedi su, zbunjeni i uplašeni, upadali u sela i klali stoku.
Bogovi su bili ljuti i kažnjavali su ljude koji nisu znali šta su loše učinili niti šta treba da učine da bi ih odobrovoljili. Zima i studen okovali su zemlju u led narednih sedam godina.

*
Živana je Ilijin život promenila iz korena. Prvih dana se u njenom prisustvu osećao čudno. Imala je plavosive oči koje su ga, činilo mu se, neprestano posmatrale i proučavale. Raspitivala se o noći u kojoj su se sreli ne sećajući je se najbolje. Vešto je, medjutim, izbegla da odgovori na ono što je njega najviše zanimalo: kako je dospela u Ukletu šumu, odakle je došla i zbog čega je bila ošišana.
Ista pitanja navalila su na njega jedne večeri, sedam godina kasnije, kada je žena koju je voleo počela još jednu borbu za život. Živana je bila trudna, a vreme za porodjaj odavno je bilo prošlo. Mučila se ali dete nikako nije htelo da izadje.
– Ilija!- prošaputala je.- Hoćeš li da učiniš nešto za mene?
– Samo kaži šta!- rekao je brišući joj znoj. Kosa joj nije izrasla pa joj se koža na glavi caklila.
-Treba da odeš u šumu…- glas joj je zapeo kada joj je stomakom zaparao oštar bol -…i …ubiješ demona!
– Demona?- upitao je iznenadjeno.- Kakvog demona?
– Onog …koji je ubio tvog oca!- dodala je stežući zube. – Ne dozvoljava mi da se porodim!- zavrištala je i za trenutak izgubila svest.
Ispljuskao ju je hladnom vodom i ona se prosvestila. Ispričala mu je nekoliko detalja iz te borbe koji su ga zapanjili.
– Oduvek sam znao da mog oca nije mogao da ubije vepar!- rekao je u neverici odmahujući glavom. A onda se zapitao odakle ona sve to zna. Zaustio je da je pita kada je jak vrisak zaparao vazduh u kolibi.
– Kad udješ u šumu…potraži svoju sekiru. Pored svetog hrasta je – šaputala je boreći se za vazduh. – Moraš da ga ubiješ! Neću moći da se porodim dok je živ… i proleće neće doći. Osim toga…to je jedini način… da šuma više ne bude ukleta – prošaputala je i zaurlala od novog bola.
Kada je prošao, umorno ga je pogledala.
– Nisam se slučajno zatekla u šumi one noći, Ilija! – dodala je i počela da ropće previjajući se. – Samo …ti…možeš to da uradiš! Hoćeš li?
Klimnuo je glavom bez reči.
– Spreman si za borbu sa njim!- glas joj je bio čvrst i ubedljiv iako je šaputala. -Sećaš li se jagode koju si te noći našao u šumi i pojeo? To…nije bila obična jagoda!- bol ju je presekao i ona je zastala, boreći se za vazduh.
Sećao se. Osim te, setio se i onih silnih jagoda koje su seljani darovali kipu boginje Žive.
– Ja ću biti sa tobom! – prošaputala je. – Uvek sam bila…iako ti to nisi znao!
Nije mu otkrila šta je mislila kada je to rekla. Zaječala je.
– Kada…- Ilija je pročistio glas- …treba da se sretnem sa njim?
– Sutra!- promrmljala je i odjednom se umirila.
Obuhvatio joj je lice rukama očajan, ne znajući šta više da učini. Sa mukom je otvorila oči.
– Dobro sam – prošaputala je.- Moram da odmorim – dodala je i opet sklopila kapke. Po ujednačenom disanju shvatio je da je zaspala.
Ilija te noći nije oka sklopio. Bdeo je nad njom i šetao po kolibi razmišljajući o onome što mu je rekla. Pitanja bez odgovora su ga izludjivala. Otkud je znala detalje bitke njegovog oca i demona? Kako je znala za jagodu? Šta je mislila kada je rekla da je uvek bila sa njim? Zoru je dočekao iscrpljen. Ubiće i sto demona ako će je to spasiti. Pogledao ju je očima punim ljubavi. Mirno je spavala. Legao je pored nje i zaspao.
Probudio se kasno popodne. U kolibi je bilo mračno i on je ustao da zapali baklju. Živana se promeškoljila i nastavila da spava. “Bar se ne muči” pomislio je prilazeći ognjištu. Iznenadno svetlucanje u uglu sobe privuklo mu je pogled. Na stolu ga je, pored činije sa mesom i još toplog, sveže pečenog hleba sačekala i korpica prepuna sočnih, svežih divljih jagoda.
„Otkud ovo ovde?“ začudio se. U mislima mu iskrslo prethodno veče. „Sećaš li se one jagode, Ilija?“ upitala ga je Živana. Zapanjeno se okrenuo ka svojoj ženi. „Ko si ti? Kako si uz bolove sve ovo spremila? Kada? Kako te nisam čuo?” pitao se. Lik boginje Žive proleteo mu je pred očima. Duboko u duši slutio je odgovor.
– Nemoguće. Ja prezirem bogove! – rekao je glasno u neverici odmahujući glavom. Jagode su se, medjutim, šepurile pred njim. Pružio je ruku i uzeo jednu. Miris mu se uvukao u nozdrve. Slatkast, svež i zanosan…kao Živanin.
Ona se do večeri nije budila. Ilija je pošao ka Ukletoj šumi jedva se opirući jakoj mećavi. Na obodu šume je zastao, duboko udahnuo, a zatim oprezno zakoračio unutra. Već posle trećeg koraka je stao. Medju drvećem nije bilo ni traga snegu, a vetar je nestao zajedno sa hladnoćom. U Ukletoj šumi bila je rana jesen, baš kao sedam godina ranije. Otresao je sneg sa sebe i promrdao promrzle prste. Bio je spreman: mač i nož već su bili u njegovim rukama. Pošao je dalje ali se ništa nije dešavalo. Ptice su spavale, poneki jež je tražio hranu šušteći po lišću, a gladna veverica krckala svoj plen negde iznad njegove glave.
Ulazio je sve dublje u šumu, čas gledajući u zemlju, čas oko sebe. Morao je da pronadje svoju sekiru jer je to bio jedini način da prepozna sveti hrast. Ništa ga nije pripremilo na napad. Urlik se prolomio kroz noć, a on je poleteo daleko od mesta na kome je stajao. Ruke su mu ostale čvrsto stegnute oko oružja pa je ustao i jurnuo na čudovište. Zamahnuo je mačem ali je neman nestala. Na vreme se okrenuo i zakačio je nožem kada ga je napala s’ledja. Ošinula ga je repom ali se održao na nogama i opet udario svom silinom. Nož mu je, zariven do drške, ostao u telu čudovišta.
Ranjena neman počela je da ropće, a zatim uz zastrašujući urlik jurnula ka njemu. Uspeo je samo da podigne mač pre nego što je svom silinom tresnuo o zemlju od sudara sa demonom. Pred očima mu se mutilo, leva ruka mu je pulsirala, a oko ramena mu se širila toplota. “Zakačilo me je kandžom” pomislio je osećajući kako krv natapa njegovu košulju. Neman se nadmoćno nadnela nad njega i zacerekala. “Gotov sam“ pomislio je.
– Rekla sam ti da sam uvek sa tobom! – Živanin glas zatreperio mu je pored uva kada ga je iznenadni bljesak munje zaslepeo. Udarac groma u drvo propratio je strašan prasak. Zver je odskočila, a on iskoristio momenat da ustane. Miris paljevine i dima počeo je da se širi šumom. Neman se, uz zaglušujući krik, pred njegovim očima pretvorila u ogromnu vatrenu loptu. Za tren nije mogao da je razlikuje od ostatka šume koji je goreo. Zamahnuo je mačem ali je sečivo samo prošlo kroz vatru. Cerekanje se čulo odnekud ispred njega pa je pojurio tamo. Trčeći, nogom je zakačio nešto što ga je saplelo. Za tren je spustio pogled i pod svetlošću vatre ugledao svoju sekiru. Urlik je najavio napad. Munjevito se sagnuo i naglim trzajem izvukao orudje iz zemlje. Zavitlao je njime kada je zver, vraćajući prvobitni oblik, pokazala svoje ružno, zastrašujuće lice. Udario je svom snagom i jednim potezom je obezglavio. Glava je odletela pretvarajući se u plamen, a odmah zatim u prah. Telo demona je isčezlo.
Ilija se osvrnuo oko sebe; šuma, koja je nekoliko časaka ranije gorela, bila je ista kao i kada je kročio u nju. Čudesna sunčeva svetlost obasjavala je drveće milujući njegova stogodišnja stabla. Ptice su zacvrkutale, životinje počele da se kreću i sve je oživelo.
– Ilija!- začuo je poziv i okrenuo se. Sova je proletela iznad njega ispustivši vrećicu i odletela. Otvorio ju je, a pramen duge zlatne kose zablistao je u njegovoj ruci. Potrčao je da izadje iz šume.
Izmedju poslednjih stabala ugledao je livadu prepunu divljih jagoda. Glasan smeh izleteo mu je iz grla. Zakoračio je na nju i začuvši urlik se okrenuo. Stoletna stabla počela su da padaju odnoseći prokletstvo sa sobom. Potrčao je dalje. Približio se kraju livade kada su krici prestali, a jagode nestale. Demon je bio mrtav, a šuma više nije bila ukleta.
Pojurio je ka kući. Plač bebe začuo je pre nego što je uleteo u kolibu. Živana se nasmejala kada ga je ugledala.
– Imamo sina, Ilija!- rekla je pružajući mu dete. Uzimajući ga, spustio joj je vrećicu u dlan. Istog trenutka, duga plava kosa rasula joj se po ramenima. Uzbudjen, prihvatio je svog sina, a zatim zagrlio i nju. Pogledala ga je plavosivim očima i za tren dug kao treptaj oka, u njima je video Sivu. Spustio je svoje usne na Živanine i poljubio je. Najzad je bio spokojan.

Advertisements

6 thoughts on “Beka Mitić-Ristić:ŽIVANINA ZLATNA KOSA

  1. Povratni ping: 30 najčitanijih priča na BH FANTASY | ANTO ZIRDUM

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s