Branislav Janković: MOJE IME JE ZIMA

Janja je hodajući stazom stalno zastajkivala i okretala osećajući nečiji pogled na leđima. Sitna kiša koja je padala smetala joj je da bolje oslušne zvuke koji se nisu uklapali u prostor šume. Nije skidala ruku sa bodeža skrivenog u rukavu njene bluze ali ga nije vadila. „Možda mi se samo čini“ pomislila je još jednom se okrenuvši. „Ova šuma je puna vila. Sigurno me one posmatraju želeći da vide jesam li im pretnja.“
Mlada seljanka je tog jutra krenula ka Kalininom izvoru da odnese darove boginji: punu korpu pogača od prosa, vrč medovine i mast divlje svinje umotan u široke listove oraha. Kada bude ostavila poklone zamoliće dobru boginju za zdravlje i lepotu, kao što je uvek i činila. „Možda će i kiša prestati da pada pa ću da odspavam malo pored studenca“ mislila je sve vreme pokušavajući da ubedi sebe da nikoga nema u blizini. Ali neprijatan osećaj bio je sve jači i pretio je da je natera da se vrati. Uplašila se. U tom trenutku sitna kiša pretvorila se u jak pljusak koji je u momentu nakvasio Janju do gole kože. Odeća se zalepila za nju otkrivajući vitko telo sa dugim i mršavim nogama i malim grudima. Od besa je počela da plače gledajući nakvašene poklone. Jakim zamahom bacila je korpu među drveće pored staze i okrenuvši se krenula nazad ka svom selu. Da sam Jarovid sad izađe pred nju brzo bi pobegao uplašen od njene srdžbe i besa. Posle samo tridesetak koraka, gazeći po blatu, na putu je ugledala svoju korpu. Praznu. Devojka je počela da se trese, što od hladnoće, što od straha. Neko se igrao sa njom, a njoj se to uopšte nije dopalo, ni najmanje. Koža joj se naježila, a kosa na potiljku podigla otkrivajući lep, dug vrat. Iz rukava je brzo izvukla nož i uperila ga u vazduh ispred sebe.
– Pokaži se, bedniče! – jako je viknula, skoro vrisnula, pokušavajući da vikom sakupi malo hrabrosti. – Nisi se valjda uplašio žene? Da je znala ko će na njene reči izaći iz šume nikada ne bi ni glas iz sebe pustila. Trčala bi i ne bi stala sve dok ima duše u njoj. Kući se vratila silovana i sa jezivim ožiljkom preko lica. Nikome nije rekla šta joj se dogodilo. Mesecima nije mogla da skine miris perunike sa sebe. Svog sina, Zimu, začetog tog dana, učila je da mrzi bogove.
*
Majka mi je pričala da je sunce dočekalo moje rođenje navlačeći oblake na lice i mršteći se. U jednom trenutku okrenulo se oko sebe, na tren pokazujući dupe mom uplakanom licu i otvorenim ustima koja su se drala žaleći što su napustila toplu matericu. Kiša je počela da pada perući krv sa mog malenog tela dok me je mater stavljala na levu sisu, onu koja hrani mušku decu. Dojila me je dok je slobodnom rukom držala nož ispred sebe pokušavajući da se odbrani od nasrtljivih štenadi vukova koja su, osetivši krv, prišla. Iako tek rođen, sa majkom i dalje spojen pupčanom vrpcom na koju su vučići kidisali, ja sam razumeo o čemu su zveri pričale kevćući jakim glasovima. – Rodila si nam brata, ženo, pa je njegova sisa sada i naša. Nahrani nas, majku su nam ubile crne ptice. Daj nam desnu sisu iako smo muški, zadoji nas ženskim prokletstvom. Sve sam lepo čuo i ispustio bradavicu okrećući glavu prema glasovima koja su jasno odzvanjali u mojoj glavi. Izgleda da ih je i moja majka čula spuštajući nož i vadeći desnu dojku iz bluze. Tog dana, kada sam istrešen na zemlju, bačen u pakao, ispljunut zahvalnošću bogova, mada su mnogi koju su se sreli sa mojim mačem pričali da su me sami demoni rodili, baš tada sam postao brat po mleku vukovima. Sunce je, uvređeno mojim rođenjem, nestalo sa horizonta dugo se ne pojavljujući. Hladni meseci su došli i snegom sakrili prve godine mog života. Nisam dobio ime sve dok se žuta zvezda ponovo nije pojavila. Želeći da nikada ne zaboravi to vreme kada smo jeli živo meso, za koje sam uvek hteo da mislim da je bilo zečije, a koje su nam donosili vukovi, i grejali se u njihovim krznima jer vatre nije bilo, Janja mi je dala ime koje je ledilo krv.
Moje ime je Zima i nosim studen sa sobom.
I nisu me rodili demoni već majka, lepa i pametna Janja koja ničega demonskog u sebi nije imala. Doduše ni božanskog jer nikada nisam saznao ko mi je otac. Ali sam znao ko su mi braća. Imala su duge zube i jake čeljusti. I ličila su na demone. U godinama koje su došle smejali su se i priznavali da sam veća zver od njih. Govorili su: – Sva sreća što se nismo dohvatili leve sise o koju si bio zakačen bezubim ustima, sami sebe bi pojeli naterani zlom i mržnjom. Te njihove reči godinama su mi odzvanjale u ušima terajući me da zadrhtim svaki put kada bih vrh mača sklanjao sa nečijeg vrata puštajući ga da pobegne. „Nisam valjda toliko zao?“ pitao bih se dok sam drugom neprijatelju vadio grkljan gledajući kako krklja pokušavajući da rukama, kroz čije prste je prolazila krv, zaustavi liptanje. Ponekad su mi ti zvuci ličili na dozivanje u pomoć, a nekad na smeh gavranova, ptica koje su znale da pričaju ljudskim jezicima ali su bile dovoljno pametne da to ne čine, uplašene da ne zaborave sopstveni.
Jedini bog kojem sam se klanjao i prinosio žrtve, iako mi je majka pričala da su bogovi zlo, bio je Jarovid. Bio je moj bog sve dok ga nisam sreo. Od tog dana, kada sam ostao bez desne ruke, odsečene njegovim oružjem, počeo sam da ga mrzim.
Put me je te zore doveo do izvora u kojem su se, po pričama starih, kupale planinske vile. One što čoveku opiju pamet, oduzmu mu snagu i odnesu ga pod vodu. Nisam se plašio, ja se ničega i nikoga nisam plašio. Moje ruke su bile jake, noge brze, a leđa široka.”Nikakva vila ne može da me pobedi“ mislio sam došavši do kladenca i kleknuvši na kolena počeo da pijem vodu zahvativši je dlanovima. U jednom trenutku, krajičkom oka, primetio sam neko komešanje sa svoje desne strane. Samo delić sekunde kasnije pored moje glave proletela je bačena zmija. Njene široko otvorene čeljusti i dugi zubi umalo me nisu zakačili po obrazu. Kapi otrova pale su na vodu izvora i izazvale ključanje. Iz srebrnih kanija sam izvukao mač i zmiji koja je još letela, odsekao glavu. Brzo sam ustao i uperio vrh mača u priliku u tamnom ogrtaču koja se pojavila. Umestu ruku iz rukava su virile otrovnice koje su palacale dugim jezicima.
– Prvo ću njima pa onda i tebi da odsečem jezik ako ovog trenutka ne čujem tvoje ime – rekao sam pokušavajući da vidim ima li još nekoga osim njega. – Razlozi tvog napada me ne zanimaju, ja ionako nemam prijatelja. Hoću tvoje ime.
– Ja imam mnogo imena, ratniče. Nekih ni sam više ne mogu da se setim – odgovorila je spodoba skidajući kapuljaču sa glave. Lepo lice neznanca me nije iznenadilo ali jesu žute oči boje klasja. Nikada nisam video takve oči, istovremeno mile i okrutne. Zadrhtao sam, a jeza mi je krenula niz kičmu. Mač u desnici je zatreperio izdajući me.
– Slušam o tebi, Zimo – nastavila je prilika odnekud vadeći ljudsku lobanju i bacajući je u izvor. – Tvoja surovost je nadaleko poznata, a mač pijan od krvi. Došao sam da te upozorim: ni bogovi ne vole toliko krvi i iskopanih očiju. Ne uživamo uvek u kricima i jaucima.
Prepoznao sam ga! Bio je to Jarovid, bog rata. Moj bog. Umesto da spustim mač i poklonim se, ja sam još jače stegao dršku sečiva i progovorio. – Zar bog rata traži nešto drugo osim jauka i odsečenih udova? – upitao sam podsmešljivo. – Bogovi ne traže ništa i uzimaju samo ono što im ljudu ponude! – viknuo je moćnim glasom koji me je oborio na zemlju. – Ratove i strah nisu izmislili bogovi već ljudi. Mi samo uzimamo vaše darove. A tvoji smrde samo na smrt i nisu toliko mili mojoj riznici.
– Onda mi ih vrati! – viknuo sam i ustajući sa zemlje pojurio ka njemu vitlajući mačem.
Moju odsečenu ruku Jarovid je poneo sa sobom. Pre nego što je nestao, ostavljajući me da krvarim i više zbunjeno nego uplašeno gledam u ranu iz koje je liptalo, rekao je nešto što nisam razumeo:
– Nećeš umreti, Zimo. Perunika u tvojoj krvi je jaka.
Onesvestio sam se.
Kada sam se probudio, rana je bila zarasla i nisam osećao nikakvu bol. Krenuo sam kući, odavno nisam video svoju staru majku. Putem su me pratila moja braća, sivi kurjaci.
*
Srebrno koplje koje je zviždući doletelo, izazivajući treperenje vazduha i ispunjavajući ga mirisom dima, zabilo se u drveni kip koji je stajao na livadi i prepolovilo ga. Hrastovina je zacvilela kao štene koje još nije progledalo, pre nego što su njene polovine pale na zemlju terajući ljude u molitvi da se rastrče spasavajući glave. Šiljak koplja je, nataknut spretnim prstima boga – kovača na brezino drvo, vođen jakim zamahom boga, prošavši kroz totem, nestao u šumi među starim hrastovima. Tek tupi udarac koji se začuo u daljini označio je kraj njegovog leta ali ga niko osim vrana nije čuo: ljudi su u ušima imali samo sopstvene krike i jauke. Vrištali su pred besom strašnog Peruna i pokušavali da pobegnu padajući jedni preko drugih. I niko nije ostao da ispriča šta se tog dana dogodilo. Na livadi su bili samo leševi čudno iskrivljenih udova. Neki bez glava, neki spaljeni. Nikog nije bilo da prenese reči koje su tog jutra odjeknule kao gromovi kidajući vrhove stoletnih stabala i paleći ostatke srušenog kipa.
– Jarovide! Dolazim po tebe i tvoju ruku. *

Janja je dugo tražila lekovite trave kojima bi lečila sina. Penjala se po brdima i zalazila u teško prohodne šume. Gde god da je pošla nailazila je na znake: livade prepune mrtvih zmija, ptice koje su letele unazad, drveće čije su grane hitale ka zemlji umesto ka nebu. Bila su to loša znamenja, znak da je neka nesreća blizu. Bogovi su bili ljuti. “Treba li mi veća nesreća od ove koju sam dobila?” pomislila je kada joj se u misli vratila slika sina koji je u groznici već nedeljama ležao u postelji ne uspevajući da ozdravi i podigne se. Njen sin, njena sreća. Neko ko joj je na silu dat ali i neko ko je njenom životu dao smisao. Ožiljak nastao pre dvadestpet leta ju je zapekao. Zimi nikada nije rekla da je Perunovo božije seme obeležilo njenu matericu tog jutra kada je krenula ka izvoru boginje Kalinke. Grubo i na silu, uz bučan smeh i viku. Nije mu rekla da je on sin jednog boga. Okrutnog i u njenim očima prezrenog. Vraćajući se kući izdaleka je čula zvuke borbe i vatre. Pojurila je ne ispuštajući iz ruku nabrane trave. Ispred kolibe ju je zatekao prizor od kojeg su joj kolena zaklecala, a oči u strahu raširile preteći da ispadnu iz glave. Na livadi su se borili Perun i Jarovid, munjama i srebrnim svetlećim kuglama izazivajući razaranje i požar. Nebo je dobijalo čas crvenu, čas plavu boju, zavisno od toga ko od njih dvojice napada, a ko se brani, a vazduh je mirisao na gar i sprženo meso. Janja je stajala nema od strave i posmatrala.
– Zima? – viknula je u jednom trenutku i potrčala ka kolibi.
Majčinska ljubav bila je jača od svakog straha i opasnosti. Pravo je čudo kako je nijedna munja nije dotakla i pretvorila u pepeo:užarene zmije siktale su oko nje pa kako bi koja udarila u zemlju ili drvo tako bi se rasprštila bacajući iverje i busenje svuda okolo. Bogovi, zauzeti borbom, nisu obraćali pažnju na žensku priliku koja je trčala bojnim poljem. Njihova pažnja bila je usmerena na okršaj. – Još jednom se usudi da dotakneš moju krv i ostaćeš bez obe ruke, Jarovide! – čuo se Perunov glas između dva udara groma. – I ja sam tvoja krv, oče, pa opet udaraš na mene i pokušavaš da me ubiješ – rekao je Jarovid izbegavajući srebrna koplja koja su strahovitom brzinom letela ka njemu. – Ljudski rod ti je miliji? – Ona je imala oči u koje sam se odmah zaljubio.
– Stari Perun se zaljubio?! – Jarovid je u neverici zavrteo glavom šaljući krdo fantomskih, besnih konja na svog oca. – Pa je na silu uzeo ono što je želeo? – Silom, milom, svejedno. Ljudi ionako ne primećuju onu tananu razliku između dobra i zla. Što je nekom zlo, drugome je dobro i obratno – odgovorio je Perun na tren zastavši. – Ona nikada ne bi pristala da mi se sama poda.
– Što je nisi pitao, oče? Možda bi.
– Previše pričaš, Jarovide.
U tom trenutku iz kolibe je izašla Janja pridržavajući Zimu koji se jedva držao na nogama. Povikala je koliko je grlo nosi. – Vi niste bogovi, vi ste deca! Proklinjem i vas i vaše očeve. Proklinjem sve bogove kojima smo se molili i prinosili darove. Proklinjem dan kada smo vas izabrali za zaštitnike i idole – vikala je dok joj se grlo cepalo. – Doći će dan kada će neko drugi, neko veći i jači od vas, doći i dati ljudima nadu. Neko ko će znati razliku između dobra i zla. A do tada, gubite se iz mog dvorišta. Moram da brinem o svom sinu.
*

Svoj mač sam istopio i od gvožđa napravio gvozdenu ruku koju sam kaiševima zavezao za rame. Teška je ali i moji gresi su. Obrađujem zemlju i živim od lova i sakupljanja voća. Društvo mi ponekad prave moja braća vukovi čiji jezik više ne mogu da razumem. Cvile i ližu mi dlan. Bogove ne viđam, nestali su i više se nisu pojavili. Moja majka Janja je mrtva i pepeo njenog tela koje sam zapalio, ponekad prođe vazduhom pored kolibe, nošen vetrom. Svakoga jutra okrenut ka istoku, molim se nekom bogu čiji dolazak očekujem. Znam da će doći.
Moje ime je Zima. I sunce mi se raduje.

Advertisements

One thought on “Branislav Janković: MOJE IME JE ZIMA

  1. Povratni ping: PRIČE UVRŠTENE U ANTOLOGIJU SLAVIN POJ (porangu na blogu) | bh fantasy

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s