Jagoda NIKAČEVIĆ: SLAVIN POJ

U skromnoj kući, s onu stranu reke gdje obitavaše ljudi koji su se často radovali i rado goste primali, živela devojka Slava čijem glasu premca nije bilo. Niko spram te lepote nije ostajao ravnodušan. Kad bi ona zapevala, svi bi meštani, ma gde da se zadese i ma šta radili, morali stati i mestom bi tada zavladao muk. Prestale bi i ptice pevati. I drveće njihati grane. I sve što se kreće i diše tada bi slušalo Slavinu pesmu.
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Dobar se glas daleko čuje, tako da se o Slavinoj pesmi itekako čulo. Ali su njeni roditelji bili strogi i gotovo da je nisu puštali iz kuće, misleći da će na taj način poštedeti i Slavu i sebe raznih neprijatnosti. Izlazila je tek toliko koliko je to bilo neophodno. Međutim, kako to obično i biva, sve ono što je nedokučivo i tajnovito budi maštu i radoznalost. Mnogi su izdaleka dolazili, veliki put prelazili, samo da čuju njen nebeski glas. Mestom bi prolazila kolona znatiželjnika, što sugrađana što putnika iz daleka, da vide Slavu i čuju njenu pesmu.
Roditelji su izuzetak pravili samo za devojački praznik Ljeljindan kada bi Slava, zajedno sa devojkama iz mesta nosila na reku darove Rusalkama, vodenim vilama. Ranim jutrom bi devojka, pre odlaska na vodu, pevala ispod tek procvetalog jabukovog drveta i svojim umilnim glasom dozivala pticu. Zajedno bi pevale tužne pesme. Oni koji bi ih čuli, kažu da se nije moglo razaznati peva li ptica ili devojka. Suze koje bi ptica sakupila ispod svoga krila bile su Mrtva voda. Posle podne bi na istom mestu Slava dozivala drugu pticu sa kojom bi se natpevavala u pesmama radosti i sreće. Rosa sa krila te ptice bila je Živa voda. I Mrtva i Živa voda bile su čudotvorne: svi bi bolesni koji se na taj dan umiju prvo jednom, pa drugom vodom, bili netom izlečeni. Čudotvorne vode su bile Slavini darovi koje bi ona nosila Rusalkama da ih umilostivi.

S proleća u kome ide priča, Slava nije stigla da odnese darove rečnim vilama.

Mestom se pronela vest: Veliki gazda, moćnik iz prestonice preko reke poželeo je čuti Slavu. I ne samo čuti.
To je po karakteru bio opak i prek čovek, i sve što bi poželeo, to bi i dobio. Obzirom na bogatstvo i moć koje je posedovao, ostvarenje želje da čuje i ima Slavu, mu nije bio problem. Naredio je bednicima koji su mu čuvali moć i strah, da dovedu devojku u njegove dvore.

Kada su stražari došli do kuće u kojoj je devojka živela i saopštili njenim roditeljima da im odvode Slavu, bol i očaj su ih savladali. Otac i majka su preklinjali stražare da je ne odvode jer je još mlada, ali nikakvi vapaji i plač nisu pomogli. Obezbeđenje je bilo neumoljivo: devojka je morala u ruke Velikom gazdi.

Slava je za to vreme bila u kući i slušala je šta se ispred dešava. U trenutku kada su stražari počeli da batinaju njene roditelje, ona je izašla iz kuće. Hodala je ponosno i dostojanstveno, tako da bi joj na takvom držanju i mnoge vladarice pozavidele. Svojom pojavom i ponosnim držanjem je razoružala surove stražare. Hladno ih je pogledala i rekla:

– Vodite me.

Dok su je odvodili, okrenula se ka svojim tužnim roditeljima i sa blagom setom na licu rekla im:

– Ne tugujte. Tako je suđeno.

Devojka je u gazdine odaje ušla isto onako kao što je iz kuće i izašla, hrabro i dostojanstveno. Gledala ga je bez straha, pravo u oči.
Sutradan je on poželeo da čuje Slavinu pesmu. Ali, ni tada a ni mnogo dana kasnije, iz njenog grla nije se čuo ni glas ni pesma. Slava je zanemela. Njen gospodar, zabrinut time, dovodio je sve poznate i nepoznate lekare, vrače i vračare u njene odaje, ali nikakvi lekovi, trave ni vračanja nisu pomagala: Slava je, prkosna i dostojanstvena, nemo stajala pred svima. Onda je on pokušao darovima i lepim rečima da umilostivi devojku. Pred noge joj je pružio najgizdavije haljine, najlepši nakit, najbolju hranu. Ni to nije pomoglo.

Svakim danom, njegova ljutnja i bes su postajali veći i on odluči da je baci u kućnu tamnicu, da pobedi njezin ponos i prkos. Tri dana i tri noći, Slava je provela u mračnoj sobi, bez hrane i vode.

U smiraj trećeg dana, pun nestrpljenja ali i nade krenuo je po devojku. Kada se sa stražarima približio da otvori vrata sobe u koju je smestio nesrećnu devojku, začuo je predivnu pesmu, najdivniju melodiju koju je ljudsko uho moglo ikad da čuje. Žurno je otvorio vrata provizorne ćelije, a iz prostorije je izletela ptica. Slavuj. Izletela i odletela pobedonosno u nebo, put slobode, put slobode, preko reke, među svoje suplemenike koji su se radovali svemu, a ponajviše njezinoj pesmi.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s