Stevan Šarčević: OBALE DUNAVSKE

 

Dok me u divljem trku nisko granje šiba po licu i grudima, a srce tuče poput bubnja u hramu, prisećam se šta me je dovde dovelo. Lepo mi rekoše: ne igraj se sa bogovima.

Nije mi se dalo.

Koliko sam samo puta ismevao varvare dok izvrću kožuh u čast Velesa. A sad…

Sad je on izvrnuo mene. Oh, kako sam mogao biti toliko neoprezan, kako sam dozvolio da me sopstvena vrela krv ovamo dovede?

***OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Plaćenik sam, a mogao sam u miru proživeti ostatak života. U nekoj provinciji, možda čak i u samom Rimu, zašto da ne? Demobilisani veterani to mogu, ali ja sam bio nemiran i nastavio sam život provodeći trgovačke konvoje prepune skupocenih tkanina, retkih začina i neprocenjivih dragulja od širokih ravnica Anadolije do tamnih obala Dunava. Nije bilo prepreke koju nisam prelazio i mnoge sam razbojničke prepade osujetio. Dok bi moji štićenici, dežmekasti trgovci varali Rašane, ja sam koristio slobodno vreme i odlazio u lov.

Šume oko Dunava obiluju srnama, veprovima, vukovima i medvedima. Šumska Majka bdi nad rekom, tako govoriše Rašani.

Kad prvi put ugledah otiske kopita duboko utisnute, pomislio sam da je neki nadobudni plemić u lov pošao jašući. Konji ovde bejahu pravo čudo, a oni retki koji su ih posedovali čuvali su ih kao baba zub i nipošto ih ne bi izložili riziku napada od zveri. U danima što su sledili sve sam češće primećivao prisutnost neobične životinje i tek naknadno zapazih nešto neobično u otiscima koji su me sve više zaokupljali. Konj koji je krstario okolinom nije bio potkovan. To je isključivalo mogućnost da pripada bilo patricijskoj štali, bilo nekoj zabasaloj legiji.

Jesen je odmicala i vreme je bilo da karavan krene ka istoku, no ja sam u to vreme već bio toliko opsednut tajanstvenom pojavom da sam odbio da pođem sa njima.

Lov me je sve manje zanimao i sve češće se dešavalo da na strelomet od mene nekakav silni jelen ili drčni vepar zastanu i osmotre me bez ikakve opasnosti da budu ustreljeni. Zanimao me je samo čudni konj koga nikako nisam otkrivao. Kako sam se povazdan iz lova praznih ruku vraćao, među domorocima me je pratio glas čudaka, preobilnog blagoutroblja i sa previše slobodnog vremena. Najzad se poče širiti vest da zveri od mene ne zaziru i kako je vreme prolazilo sve se češće govorkalo da me je Šumska Majka opčarala. Pa ipak, dok su ušteđeni sesterciji od mojih domaćina rado bili prihvatani, nisam se tom mišlju preterano opterećivao.

Prizemni mrazevi i prve pahulje već su najavile dolazak zime kad sam prvi put ugledao preplitanje otisaka kopita sa tragovima nekakvog grdnog kurjaka. Danima sam pratio izukrštane tragove, sve dok ne malaksah od umora i gladi. Dan potom, dobro natovaren svim potrepštinama za duži boravak u šumi vratio sam se svojoj potrazi. Za privremeno boravište odabrah jednu pećinu koja se, dobro skrivena, nalazila u samom epicentru uobičajenih maršruta tajanstvene životinje i nastavih da je pratim.

Treći dan od preseljenja shvatio sam da naizgled devičanska šuma ima i svoje ljudske žitelje. Čovečiji tragovi na koje naleteh behu maleni, kao da ih nije ostavila odrasla osoba. Priznajem da su me hladni trnci podišli, jer nijedna zver nije opasnija od čoveka. U danima što uslediše sve sam se češće susretao sa istim otiscima i sve mi je jasnije postajalo da postoji neka veza između konja kojeg sam pratio i tog zagonetnog deteta. Uvek su se nalazili, jedno drugo potirali, nestajali, pa se opet pojavljivali. Jedino što je bilo stameno behu vučji tragovi koji su redovito bili izmešani što sa ljudskim, što sa konjskim otiscima. Zagonetka je postajala sve zamršenija i nikako nisam mogao pronaći nikakvo objašnjenje.

Prehranjivao sam se lovom, uglavnom na sitnije zverinje, međutim tog jutra prikradao sam se košuti. Kraj izvora je zastala, oprezno se ogledajući i već nategoh tetivu, kada topot i lomljava grana prestrašiše plen. Susret sa veličanstvenim atom bio je koliko priželjkivan, toliko i iznenadan i  srce mi poskoči, jer lepše kobile od Anadolskih ravnica do patricijskih štala još ne videh. Elegantnih linija, otmenih pokreta, divlje grive i uzdignute gubice proletela je kao da šikara ne postoji i nestala, a da nisam stigao ni da trepnem.

U danima što slediše sve češće sam je viđao, svaki put divlju, svaki put u neobuzdanom trku, gde krši granje i šikaru. Pa ipak, iako moja opčinjenost čudesnim stvorenjem nije jenjavala, zima je pristizala i u šumi više nisam mogao ostajati. Popakovah stoga svoju skromnu imovinu i kroz sve gušće pahulje zaputih se slabo razaznatljivom zverinjom stazom put rašanskog naselja. Hodao sam spuštena pogleda kako bih izbegao sneg što mi ga je vetar u lice nanosio i najednom više osetih no što ugledah tamno obličje što izroni predamnom, pa posegoh rukom ka nožu, budući ubeđen da se radi o nekoj krupnoj zveri. Kad razaznah priliku predamnom gotovo urliknuh od sreće. Snažnih sapiju i tananih nogu, ždrebica me je radoznalo osmatrala krupnim vranim očima. Vetar joj se igrao predugom grivom, povremeno je bacajući preko očiju i pogled joj je za trenutak zaličio na devojački. Kad se najzad trgnuh iz ukočenosti, načinih korak prema njoj. Ona se ne pomeri. Nastavih da hodam i priđoh sasvim, a ona ni ne trepnu. Neka mi bogovi oproste, ali bilo je u tom pogledu nečeg devičanski željnog. Najzad pružih ruku prema njoj. Pre no što je dodirnuh, telo joj se streslo, ali nije se odmakla. Najzad joj spustih šaku na vlažnu grivu i počeh da je mazim najnežnije što znam. Zatreptala je, zadrhtala i potom se umirila. Najednom frknu i ustuknu. Pogled joj postade divlji i za trenutak pomislih da će me kopitama satrti, jer idućeg trena se prope i divlje zanjišta. Međutim samo se okrenu i u divljem galopu nestade je u šikari. U prvi mah umalo ne poslušah ustreptalo srce i gotovo pođoh za plemenitom životinjom. Srećom, razum je prevladao, pa se zaputih ka selu, prepun nemirnih misli. Seljani me nisu odbili, ali su od mene zazirali i za mojim leđima sve češće sam razaznavao došaptavanja o vradžbinama Šumske Majke.

Nedugo potom pridružio sam se jednom trgovačkom karavanu i sa njima otputovao u Carigrad.

I dan danas sa gnušanjem od sebe odbijam pomisao da je ono što je usledilo posledica žala od susreta sa divljačnom kobilom. Radije to olako pripisujem uticaju poročnih carigradskih ulica, poodmaklim godinama, te slabosti tela i duha. Te je godine zima bila izuzetno surova i trgovački putevi ostadoše zavejani. Karavan kojim sam došao bio je jedan od poslednjih koji se odvažio na putovanje i posla za vodiče nije bilo. Dokonost me nagnala da se spustim u mračne carigradske mehane i prepustim se užicima vina i opojnih istočnjačkih trava. Ušteđevine je bilo dovoljno da duže vremena lagodno živim i prepustih se raspusnom životu. Nije mnogo prošlo, a sestercije što sam neoprezno trošio nanjušiše kurtizane carigradske, pa me počeše saletati. Moja ocvala muževnost se stade buditi i počeh verovati da sam mužjak nad mužjacima, privlačan ženama i omiljen među muškarcima. Lakovernosti mojoj granica nije bilo. Počeh posećivati trke zaprega i borbe divljih zveri i zahvatila me je kockarska strast. Ušteđevine nestade i pre no što je zima prošla. Dugovi ostadoše, prijatelji nestadoše, a nijedan trgovac ne htede u službu uzimati omatorela pijanca, koliko god mu prošlost čuvena bila. Tako se nađoh u procepu. Što je opasnost od poverioca veća bila, sve sam se češće u mislima na obale Dunava vraćao. U strahu da slobodu ne izgubim i robom postanem, počeh razmišljati o vrednosti u sestercijama lakonoge šumske ždrebice. Od zlih misli do mračnog putovanja nije dugo trebalo. Tek što proleće krete, ja se nađoh na putu prema sjeveru.

Snabdeven jakim konopcem i opremom za sapinjanje, zaputih se poznatim krajolikom. Šuma beše tek propupela i devičanski zelena, prepuna slađanih mirisa i prolećnih kretanja. Posvuda  je nicala trava prošarana tratinčicama i otvrdlo srce se stade kolebati. Na trenutke sam želeo da odbacim pribor što sam ga nosio i prepustim se čaroliji života, da bih se već idućeg trena prisetio svojih dugova i još pozornije stao da istražujem ozelenelo tlo u potrazi za tragovima. Ovog puta bilo je mnogo lakše. Ubrzo ugledah otiske, a nedugo potom i samu ždrebicu. Kaskala je podalje ispred mene, a zatim zastade i nesigurno okrete glavu. Naizgled me je prepoznala, jer pokreti joj se umiriše, a pogled zastade. Stajala je tako dok sam joj korak po korak prilazio, sve dok joj ne stigoh nadohvat ruke. Onda se najednom nestašno odrazi na sve četiri, i zaiždi ka obližnjem čestaru, u kome trenutak potom i nestade. Hladni trnci me prođoše. Da li je prozrela moje namere? Ne, nije moguće, pa to je tek beslovesna kobila, kako je mogla? Pa opet, kroz lov sam davno spoznao da zverinji instinkt često vidi više od ljudskoga oka. U svakom slučaju nema mi druge nego da je pratim. Sputati divlju ždrebicu je mnogo teži zadatak no ustreliti kakvu zver.  Zakoračih dakle u žbunje iza koga nestade, te se posle kraćeg proboja nađoh na proplanku i ugledah neverovatan prizor. Namesto ždrebice, oslonjena na laktove i polegla nauznak na tek zazelenelu travu, tamo se nalazila vita, krupnooka devojka. Kratka haljinica otkrivala je preduge mišićave udove i tek ovlaš skrivala zamamno telo, devojačko, pa ipak zrelo i bogato. Pogled joj beše podignut ka meni, a luk i tobolac sa strelama behu položeni pokraj nje. Oči joj behu radoznale, a osmeh dvosmislen. Istog trenutka kroz prepone me prože vatra kakvu ne osetih od momačkih dana, jer beše i grešna i čedna, i devica i žena i lovac i lovina, sve u isti mah. I dok mi je pogled klizio preko mlečnobele puti, muškost mi se stade nadimati poput one u junoše. Kao da nisam prevalio pedesetu, kao da nisam protraćio svoje zrelo doba.

– Zdravo lovče.- oglasi se podrugljivo.

– Ko si ti? – zapitah iako sam odgovor znao. Njene oči behu oči ždrebice.

– Devana. – jednostavno reče.

– Prokleta bila!- zaurlah sluđen naglim otkrovenjem.

– Nisam ja ona koja te je zavela, lovče. Pratio si sopstveno srce.- glas joj je i dalje bio podsmešljiv i osećaji se stadoše komešati u meni. I čežnja i mržnja, i ljubav i bol, i strast i surovost. Zašto, zašto tek sada kad mi je život zanavek završen? Neki mi mrak pade na oči, pa zaboravih čudesnost kobile što ženom postade. Videh samo podrugljivi pogled, bujna bedra, tanani stas i bacih se ka njoj. Izraz joj se promeni od podsmeha do užasa i maši se za luk i strelu, ali ja ih odgurnuh, a zatim strgoh haljinu sa nje. U istom trenu iz šikarja se na mene ustremi ogroman kurjak, no u trenu potegoh mač i sasekoh ga pre no stiže da me dohvati zabalavljenim čeljustima. Ogorčenost mi je dala natprirodnu snagu, pa sam lako zaustavio očajnički pokušaj bega obnažene devojke. Dohvatih joj bujnu kosu i svalih je na tlo, pa se svom silinom zarih u nju. Sva moja gorčina, sva osujećenost godina prohujalih bez ljubavi i sva ludost jednog promašenog života izliše se poput vihora u taj čin nasilja, bezuman i stihijski, utoliko strašniji što je povredio jedino stvorenje koje mi je ikada išta značilo. Gurao sam i gurao ranjavajući joj bedra što se sve slabije opiraše, sve dok se iznemogao ne svalih među bujne grudi. Prevalih se zatim, a ona iznemoglim pokretom i jecajući dohvati svoju poderanu haljinu ne bi li se njome pokrila. Ustadoh i lagano kretoh ka rašanskoj naseobini. Kad se zadnji put osvrnuh ridala je grleći preklanoga kurjaka.

Iste noći ustave se nebeske otvoriše i silni se dažd prosu po šumama dunavskim. Do jutra reka se izlila i zora me zateče u begu pred stihijom. Gusta kiša šibala je u slapovima i zaslepljivala me je, pa nisam ni primetio da me pravac kretanja vodi natrag ka šumi. Kada se gorostas pojavio predamnom pomislih da je to neko od seljana. Zastao je predamnom i ja podigoh pogled. Nosio je gunj sa upolje okrenutim runom i imao je samo jedno oko koje je sevalo u sumanutom besu.

Demon, pomislih, ili bog.

– Ženu si mi obeščastio! Ljubimca ubio! Saznaćeš šta su osećali oni koje si lovio! – rekavši to podiže ruku i šuma oko mene se u kovitlac pretvori. Poslednje čega se sećam je agonija preobražaja.

***

I evo me sada gde jurim dok granje me u prolazu šiba. Veles me je preobrazio. Gospodar sam šume, košutama kralj, čak i medved mrki zazire od mene. Samo jedan lovac na mome je tragu, samo jedan lovac dovoljno razloga ima. Moćno mi srce u grudima bije, para na nozdrve kulja, a noge grabe korakom bez premca. Uzalud, uzalud, usud mi se približava. Zastajem pred provalijom neizmernom. Na liticama sam visokim i nemam dalje puta. Osvrćem se i vidim boginju lova, Devanu, kako tetivu zateže. Njena strela probošće mi srce i povešće me na sunčane proplanke da još jednom proživim svoje protraćene dane.

Uspravljam po poslednji put svoje moćno jelenje telo i ispuštam urlik što zatresa šume dunavske.

One thought on “Stevan Šarčević: OBALE DUNAVSKE

  1. Povratni ping: PRIČE UVRŠTENE U ANTOLOGIJU SLAVIN POJ (porangu na blogu) | bh fantasy

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s