Tihomir Jovanović:ČERNOBOG

 

Radak je odmakao daleko od sela, ka barama i močvarama. Oprezno je stupao kroz šaš i trsku svestan da bi i najmanji šum mogao preplašiti jato divljih pataka koje je plivalo i povremeno gnjurao glave pod površinu vode u potrazi za hranom. Kada bude hitnuo strelu sve patke osim pogođene će se razbežati, uzleteće mlateći krilima po vodi i stvarajući nesnosnu buku. Znao je i to da će se ponovo vratiti. Divlje patke bile su istovremeno i lovci i lovina. Radak se nasmeja na tu misao i nategnu luk ne pomišljajući na to da je i sam zanešen lovom možda nečiji plen…

Strela je fijuknula kroz vazduh i zabila se u telo patke, probivši joj krilo i grudni koš donela joj je smrt. Njen poslednji krik i zamah neranjenog krila natera ostale ptice u let. U bekstvo od smrti čije prisustvo su instiktivno osećale. Radak je zašao u vodu. Beše hladna a dno muljevito. Koračao je polako da dohvati svoju lovinu a onda se brzo izvuče nazad na obalu, u sigurnost, ali…

Zastao je i oslušnuo. Tišina. Neobična tišina. Ni šuma vetra, ni poj ptica, ni zuj insekata – ničeg. Kao da je neko zatro sve zvuke. Samo šum njegovih koraka. Kao da je poslednji živi stvor. Uprkos tome imao je osećaj da ga neko posmatra, neko ko se nije imao gde sakriti a ipak je tu negde. Pošao je ka selu žurnim korakom. I tada naglo sve ponovo ožive. Zvuci se vratiše višestruko pojačani. Radak zastade i osvrte se. Ono što je video oduzelo mu je snagu iz udova i on klonu.

Stvorenje koje se nalazilo na svega nekoliko koraka iza njega nastajao je iz ničega. Čovek sa glavom vuka. Drhtavim rukama Radak namesti strelu na tetivu luka i uputi je ka stvoru koji se još uvek formirao. Strela ne promaši cilj ali ne naškodi čoveku-vuku, prošla je kroz njega kao kroz maglu, ne nanevši mu nikakve ozlede. A umesto krika bola Radak ču grohotan smeh.

Zatim je usledio niz transformacija. Čovek vuk je poprimao oblike raznih životinja, medveda, orlova, jelena i pri tome je uvek deo njega ostajao ljudski, dok sasvim ne uze lik koji mu pripada i Radak ga prepozna.

„Černobog,“ viknu on, „zašto?“

Umesto odgovora opet samo smeh i potom Černobog nesta iz svog materijalnog oblika.

Radak je nekoliko minuta zbunjen stajao i posmatrao okolinu nesiguran u to da mu Černobog nije pripremio još neke trikove. Konačno krete lagano ka selu, neprestano se osvrćući.

Usput više nije bilo dodatnih iskušenja i stigavši u selo ispriča svoj doživljaj ocu i bratu.

Saslušavši ga mogli su samo da slegnu ramenima a otac na sve kaza:

„Volja i ponašanje bogova je ponekada vrlo čudno, ponekada su ljudi razumniji od njih.“

„A životinje od nas,“ doda Radak. „kao da je ustrojstvo sveta postavljeno naopako.“

Ćutanje je bila potvrda njihovog slaganja sa Radakovim rečima. Posle toga vratiše se svojim svakodnevnim obavezama pri tome osećajući ukraj sebe više no obično prisustvo bogova.

I potraja taj prividni mir nekolko dana, tek toliko da Radak zaboravi neprijatan događaj i počne se ponašati kao da je to bilo samo deo njegove imaginacije, sećanje na ružan san ili samo imaginacija nastala od priča koje je slušao kao dečak. Počeo je ponovo odlaziti iz sela u lov i na poljane obrađujući ono malo zemlje koja imje obezbeđivala hranu.

Bližila se zima. Osećao se miris mrazeva koje je Stribog svojim vetrovima donosio sa planina. Poterao je vazduh koji je ustalasao opalo lišće i svelu travu. Hladnoća je kroz pukotine ulazila u domove. Radak je obukao  gunj od jagnjeće kože i pošao u susedno naselje kod kovača da iskuje i okali vrhove strela i kopalja da budu spremni za zimski lov. Pojahao je konja i krenuo pribijen uz njegov vrat čuvajući na taj način toplotu svog tela ujedno i štiteći konja od naleta besova Striboga.

Nije prešao ni pola  puta kada na stazi spazi devojku obučenu u neprikladnu odeću za ovu hladnoću a pri tome je i hramala pomažući bolesnoj nozi granom sasušene breze. Radak zaustavi životinju i sjaha.

„Kuda si ti pošla po ovakvom vremenu, imaš li koga u blizini?“ upta je on.

Devojka je samo drhtala i micala usnama ne oblikujući njima nikakav glas. Radak joj priđe ogrnu gunjem i povede ka konju pridržavajući je rukom oko pojasa. Lice joj je bilo privlačno. Oči plave kao različak, kosa boje zrelog žita. Usne koje su drhtale od zime bile su takve, Radak ne mogaše naći reči za opis osim toga da su bile izazovne, kao da žude za poljupcima…

I kada je krenuo da joj pomogne da uzjaše  njeno lice se izobliči, ostare u trenu i pretvori se u ružnu staricu, nalik onima koje je stvarao u mašti slušajući priče o baba jagama, koja se glasno nasmeja a konj na taj smeh uplašenozarza i prope se no ne uspe zbaciti sa sebe demonskog jahača. Radak je zapanjeno posmatrao kako se jahač menja. I odmah je znao ko je to, samo nije znao zašto.

„Černobog! Zašto ja, šta sam ti…?“

Bog zla se ponovo nasmeja i odmahnu rukom ka smrtniku kao da tera dosadne muve. Pošto mu se završi transformacija i zaustavi se u obliku u kojem ga je Radak po prvi put primetio, u obliku čoveka-vuka, Černobog progovori glasom koji je više ličio na režanje i zavijanje nego na ljudski glas:

„Sećaš li se kada si kao dečak govorio o meni. Onda kada si pre spavanja slušao priče tvoje majke o bogovima i o meni… Sećaš li se tvojih reči o mom nepostojanju. Klevete se moraju platiti…“

Radak se priseti detinjstva i priča kraj ognjišta i priča kojima je teran da se što pre zavuče u postelju i utonuvši u san se skrije od opasnosti jave. Da, govorio je da Černobog ne postoji, da je on samo izmišljotina i da dobro uvek pobeđuje…

„Ovo se može sprati samo krvlju. Prestaću te pohoditi kada ubiješ…“

„Ubio sam do sada toliko jelena, divljih svinja, gusaka…“ uzvrati Radak.

“Nisi shvatio…čoveka, čoveka trebaš ubiti smrtniče…“

„Nikada!“ viknu Radak. „Nikada…“

Dok je drugi put izovarao reč Nikada, Černobog nesta u magli i urliku, kao da ga je vetar odneo ka Svargi, boravištu bogova ili možda ka selima da svojim pretvaranjima ilažima donese još nekom nevolje.

Radak prihvati uznemirenu životinju i pogladi je po vratu i sapima. I on sam je drhtao i trebala mu je uteha ali se on razumom probao izboriti sa nelagodom i strahovima. Konju je bila potrebnija uteha i on mu je kao detetu šaputao umirujuće reči. Nekoliko minuta kasnije kada se pastuvsmiri on ga pojaha i nastavi put. Morao se požuriti da završi posao za kratkoga zimskoga dana.

Prolazili su dani a Radakje svo vreme pokušavao zaboraviti susret s Černobogom. Ovog puta to je bilo teže nego prvi put. Sada je znao zašto ga progoni i šta želi od njega.

I kada bi to najmanje očekivao Černobog bi se ponovo pojavio u nekom prerušenom obliku, po poravilu onda kada bi Radak bio sam. Nije ga ostavljao na miru ni u snovima. Uvlačio se u njih ne dajući mladiću utočište u snu i tu mu ponovo postavljao svoj zahtev. Svoj uslov za oslobađanje od progona…

U Radaka se počela uvlačiti sumnja u sve oko sebe. Svaki od ovih ljudi, prijatelja, rodbine pa čak i životinje mogao bi biti Černobog u nekom svom izmenjenom obliku. Ipak je odlučio da ne popusti, nadajući se da će se nekako izbaviti. Ako nikako drugoonda svojom smrću…

Zima je okovala potoke i izvore, naterala životinje u brloge i skloništa. Izlazile su tek kada ih glad na to natera i pri tome neretko i same utoljavale nečeiju glad. I ljudima u naselju bilo je teško, uprkos vatri koja je toplotu iz ognjišta prenosila u njihove žile. Bilo je potrebno nešto staviti iznad vatre u krčage ili na vruće kamenje. Hrana koju su letos i jesenas nakupili nije mogla potrajati celu zimu i bilo je potrebno povremeno pribaviti novu. Trebalo je ići u lov i naći hranu za uplakana dečija usta…

„Ja ću poći,“ obrati se Radak seoskom starešini. „Nedaleko od sela primetio sam tragove divljih svinja. Naći ću ih i uloviti!“

„Trebalo bi da još neko pođe sa tobom, nećeš moći sam.“

„Ne znam koga bih mogao…“

„Idem ja sa tobom.“

Glas je ušao za hladnoćom koja jurnu unutra kroz otvorena vrata. U sobu je stupio Jan, njegov drug iz detinjstva. Zajedno su rasli, igrali se i kasnije često zajedno lovili. Znali su kako pokriti jedan drugoga. Radak se okrenu i nasmeja se a zatim primi druga u zagrljaj.

„Naravno na tebe uvek mogu računati,“ reče Radak.

„E pa momci, srećan lov,“ brkati starešina ih obojicu zagrli. „I pazite se. Sada su zveri opasne, gladne i razdražene.“

Jan i Radak se spremiše i izađoše na zimu. Krupne pahulje su lelujale vazduhom ispuštale se na nataloženi sneg. Vetar je stao kao da se Stiribog umorio od mnogo posla prethodnih dana i sada odmara u Svarogu ispijajući krčage vina sa Osladom i grejući svoje božansko biće.

Koračali su ka šumi prteći stazu kroz sneg, smenjujući se u vođstvu, odmenjujući jedan drugoga u probijanju staze da bi ravnomerno rasporedili snagu. Po snegu je bilo lako pratiti tragove divljači i prepoznati kojoj vrsti pripadaju. Bilo je tragova koje je trebalo pratiti a bilo je i tragova kojih se bolje kloniti.

„Dve divlje svinje otišle su levo,“ pokaza Jan tragove koji su se provlačiči između dve breze.

Radak klimnu glavom i dade znak drugu da trebaju biti tiši i da pođu za tragovima.

Išli su polako uz povetarac kroz šumu, pazeći  da on odnese mirise i šum njihovog kretanja dalje od divljih svinja.

Iz šipražja izađoše na proplanak na kojem je bilo mnoštvo tragova, ukrštali su se i mešali, vodili na sve strane.

„Kuda sada?“šapnu Jan.

Radak sleže ramenima:

„Ne znam, sačekajmo malo…“

Posmatrali su prazan prostor i osluškivali. Čulo se samo tihio šuštanje snega i graktanje vrana u daljini, koje su se svađale oko natrule, smrznute i polupojedene lešine. A onda je nešto u blizini zapraštalo. Dahtanje i lomnjava grana iza njih i dva druga se okretoše. Divlja svinja jurila je pravo na njih. Radak se baci u stranu i povuče Jana za sobom, pošto je on stajao ukočen kao da ne shvata opasnost.

„Auhhhh,“ jauknu Jan kada mu kljove divljeg vepra pocepaše odeću, kožu i trbuh…

Radak vide kako se sneg oko njegovog druga boji u crveno i topi. Krv je jurila kao iz prolećnog vrela. Onda podiže pogled i vide da vepar juriša ponovo na njih. Ni sam nije bio svestan da u ovom trenutku može biti tako smiren i da može namestiti strelu na tetivu kao da je na strelištu a ne u smrtnoj opasnosti i odapeti je ka zahuktaloj životinji. Zabila se pod plećku i trk vepra pretvori se u salto. Pao je a onda se u njegovo telo zabi još jedna strela.

Radak se okrete ka drugu koji je ječao od bolova. U trenu je nestalo smirenosti. Osetio je strah. Samoću i bespomoćnost. Raskopčao je odelo svog druga i zažmurio.

Kroz  ranu se videlautroba, pokidani organi plivali su u krvi.

„Jane…“ šapnu on i položi dlan na čelo druga. Bilo je hladno i oznojeno uprkos mrazu. Lice mu se grčilo od bolova a usne se otvarale u jedva čujnom glasu:

„Radak… učini nešto za mene…“

„Sve što kažeš druže,“ uzvrati Radak. „Sve…“ uzvrati on osećajući da je ovo samrtni zavet njegovog druga.

„Prekrati mi muke. Gotov sam a toliko boli…“

„Ne, to ne mogu…“

Zatvorio je oči. Kroz glvu mu jurnuše slike sećanja iz detinjstva. Igre, plač… grdnje i smeh. Setio se dana kada je njegov otac ubio konja koji je slomio nogu. Prekratio mu je muke kopljem kroz srce. Kasnije je Radak jeo konjsko meso. Jeo i plakao za vernom životinjom… Otvorio je oči i prineo ruku ka tobolcu na leđima. Nemestio je strelu na tetivu luka…

„Samo dobro naciljaj… da bude brzo,“ molio ga je Jan.

Radak otpusti strelu i vrisnu. Još jedan krik stopi se sa njegovim.

„Neeeee!“

Otvorio je oči i video stvorenje. Čovek sa vučjom glavom. Černobog. Njegov vučji lik je imao toliko ljudskih izraza. Razočarenje, bes i nemoć boga da prihvati odluku…

Vratio je pogled ka svom drugu. Lice mu je bilo spokojno u večnom snu. I tada Radak shvati šta se desilo. Okrenuo se i video da je Černobog nestao. Uprkos tome što nije ostavio tragove u snegu Radak je znao da je on zaista bio tu, da je nestao onda kada se strela zabila u prsa njegovog druga i prekratila mu muke i ujedno seostvario uslov Černoboga za njegovo oslobađanje…

Ustao je iz klečećeg stava i uspravio se dok su mu se kapi suza ledile na pola puta od očiju do brade…

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s