Katarina Skokin: LELIJIN USUD

             Starac je sedeo na vrhu goleti, jednom rukom milujući krzno belog vuka kraj sebe, a drugom stežući bolnu nogu. Gledao je u noć. Oblaci su prekrili nebo, sakrivši sjaj zvezda i bljesak mesečine, ali on je video kao po danu. Njemu tama nije smetala, niti daljina, niti vreme. Ispod njih, na suprotnoj obali reke, ležala je ledina tako lepa da su je zvali Devojačko lice. Mesto gde se, kada se približi zima i kada mesečina svojim srebrnim prstima razbudi svoje miljenike, okupljao magični živalj, onostrani soj, živi i neživi stanari senkovitih mesta, šuma, reka i raskršća, prastari stvorovi i svakolika bića. Nikakav zločin se tu nije dogodio, nikakve bajalice se nisu izgovarale, niko zlo nije pomislio kada je koračao preko te zemlje. Nagnuta ka istoku, ka svetlosti, blagosloveno i prirodom i bogovima, svojom krasnotom je zaslužila svoju svetost. I ovo mesto – dolina skrivena planinama, zadojena rekom i pokrivena borovim stablima – sasvim je divlje i neljudsko.

Zato je ovdašnjem rodu bilo krajnje neobično kada su ljudi počeli prolaziti kroz planine i kada su se tandrkanje kola, lavež pasa i žamor glasova probili između stabala i uzbunili sve. Ljudi su nakupili građu, kamenje i drvo, mašine i konje, i stali da podižu grad. A za mesto gde će svoju nastambu sačiniti, odabrali su čudno mesto. Tačnije, dobro mesto, neiskvareno i čisto, ali za smrtnike neznano mesto – Devojačko lice. Drvo po drvo, kamen po kamen, i temelj zamka se podigao. Mnoge starosedeoce ovih planina je seča i buka naljutila, a nekima nije prijala sama blizina ljudskog roda, ali dokle god je Dabog bio tu, nisu smeli da ih diraju. On voli ljude. A Dabog je u ovo doba godine bio blizu, sedi na brdu, na vrhu goleti, i odmara svoju bolnu nogu.

Vučiji bog je posmatrao ljudsko gradilište. Među nedovršenim zidinama, buradima, materijalom za gradnju, mašinama, džakovima i oruđima, hodala je vilinska gospodarica. Kosa joj je bila rasuta po ramenima i ukrašena cvećem, šišarkama i lišćem, a haljina bleđa od mesečine – takvu lepotu ni zvezde nisu videle. Vilin-kraljica, Velesova miljenica, moćnija od svih vila zajedno jer joj utroba beše puna njegovog semena. Njene pratilje su klečale nad glavama usnulih vojnika koji su zaduženi da čuvaju ovo mesto. Kao i svake večeri, vile bi im se prikrale i pritisnule san na oči. A tada bi njihova lepa gospodarica započela svoju šetnju i svakim svojim lakim dodirom bi uništila komad temelja. Sve što su ljudi toga dana uradili, ona bi noću srušila. I tako već tri dana.

Bog i dalje sedi, miruje. Zna da će ona proći kraj njega. Uskoro, vilinska družina se skupila i pošla preko reke pa uzbrdo, preko goleti. Tek kada su bile sasvim blizu, vilinska gospodarica primeti boga.

– Šta radiš to, Lelija? –

Ona se zaustavi u pola naklona.

– Kažnjavam ih što posekoše šume. –

Dabog ne reče ništa iako je znao da laže. Lelija nastavi svojim putem, a njene se pratilje uplašeno i snishodljivo provukoše pokraj boga i vuka, pa potrčaše za svojom gospodaricom.

Vučiji bog nastavi da sedi nepomično. Izjutra, na ljudsko gradilište dođe povorka: četiri konjanika dojahaše i sa krajnjim negodovanjem probudiše usnulu stražu. Ovi su se pravdali i molili za milost svog gospodara, mladog kneza. Govorili su kako je šumski živalj kriv, vile ili veštice. Mora da je mađija u pitanju. Kako bi inače bilo moguće da zaspe svaku noć svi odjedared? Knez se pokazao milostiv i hrabar, te ih ne kazni već odluči da iste večeri stražari sa njima i svojim očima vidi to čudo.

Kada je noć pala, jasna, bez oblačka preko svoda, Lelija dođe. Stala je kraj Daboga, naklonila se, ali oči joj ljuto sevahu ka temeljima ljudskoga grada. Njene su pratilje pokušale da prikriju svoju strepnju i nevoljnost. Ali vučiji bog je sve video.

– Lelija, kakav god da ti je naum, na zlo će izaći. –

Vilinska gospodarica isturi svoju bradu i skupi svoje meke usne u pupoljak.

– Moj naum. Baš tako. –

Snežni vuk zareža, a male vile poskočiše od straha. Lelija se trže, ali ne odstupi. Potom nastavi niz brdo ka reci. Koraci vilinske gospodarice su bili brzi i nestrpljivi. Hladni vetar sa reke donese dah njenog tela, i Dabog onjuši vazduh. Mirisalo je na strast, razočaranost i mržnju.

– Prati je. –

Reče Dabog, a beli vuk poput srebrne senke kliznu putem vilinskih otisaka.

Vile se spustiše i pređoše preko vode. Kao i prethodnih noći, njene pratilje se tiho rastrčaše po gradilištu i prikradoše se stražarima. Vrlo brzo, svi pozaspahu. Jedino mladog kneza ostaviše budnog. Pre nego što čovek primeti svoje usnule ljude, Lelija mu se polako primakla.

– Kneže – , njen glas je bio istovremeno mek i hladan, kao mrtvo meso, – napokon si došao. –

Mladi čovek ustade sa svog mesta, začuđeno pogleda u vilu i nakloni se. Pokreti su mu bili ukočeni, briga mu je stegla zglobove. Nervozno je rekao:

– Lelija… Nisam znao da ste me čekali. Da ste ovo… vi. –

– Nije važno. – , Lelija mu priđe bliže i dotače ga po ramenu, – Došao si kako sam i verovala da ćeš i red je da mi se napokon odužiš za pomoć… Za to što sam ti rekla gde da gradiš svoj grad. –

Knez se trže, ali ne uzmače. Gledao je u lepotu pred sobom kao u prikradajući užas.

– Ali ne mogu. Rekao sam… A vi ste… –

– Nećeš ga ni dovršiti ukoliko ne zadovoljiš moje želje. –

– Ali rekli ste da… –

– Kneže… – , ovaj put je njen glas naterao vučije vlasi da se nakostreše od slutnje, a čovek je pobeleo kao avet, – Želim te za sebe. –

Knez je drhtao, njegovo lice se usukalo i posivelo, a znoj slepio kosu za čelo i obraze. Mrmljao je i mucao, izbegavajući da pogleda u vilinsku gospodaricu. Na koncu svoje muke, onemoćao je i pao na kolena.

– Molim vas! Ne mogu! Ja ne mogu! –

Lelija pruži svoju belu ruku i polako ga dotače po temenu. Provukla je prste kroz njegovu kosu, poput pet zmija što prolaze kroz travu, a onda stegla šaku u koštanobelu pesnicu. Vazduhom prođe tanka strela mirisa metala. Vuk zareža i potrča napred, ali vile družbenice skočiše na njega i pritisnuše ga svojim lakim telima. Bile su spremne da ga sopstvenim mesom i krvlju spreče da prođe, a vuku bi žao da ih povredi; osetio je koliko su uplašene i nevine. Pored njihovih svilenih udova, video je kako vilinska gospodarica drži mladića za kosu, podigavši ga ispred sebe snagom koju ne bi smela da poseduje, a smrtnik pred njom se oklembesio u strahu, kao da je već mrtav, i samo mu donja usna drhti. Lelija je u drugoj ruci držala nož.

Dabog usta i pođe nizbrdo. Da samo zima nije bila toliko blizu, da njegova noga nije bila toliko bolna, on bi se odmah našao na gradilištu, kraj nesrećnog čoveka. Bljesnuo bi kao munja, iznikao iz zemlje, doleteo na vetru. Ovako, sada, nije mogao. Ne bi mogao ništa da učini. Ne kada je ta vila postala toliko jaka.

U sedam koraka se našao pred Lelijom, isplivavši iz mraka, ali i to je bilo previše sporo. Vilinska gospodarica je klečala. Koža na njenim grudima i obrazima se rumenela od jarosti, a penušava pljuvačka klizila niz bradu. Disala je polako, duboko. Velika mrlja krvi se širila na njenom trbuhu, kao da je živ stvor i pokušava da je obuhvati oko struka. Oči su joj bile širom raširene; delovale bi detinjasto isprazne da samo nisu bile pune prkosa. Gledala je nagore u boga, ali se nije plašila, nije se ni trznula. Čovekovu glavu je povukla sebi na kolena, držeći ga za vlažnu kosu, a drugom šakom je i dalje stezala nož. Na kneževom grlu, tik ispod jabučice, isekla je novi osmeh iz kojeg je vrila krv. Bez ijednog treptaja, i dalje zureći u boga tako silno da je on gotovo uzdrhtao, potpuno preseče čovekov vrat. Obezglavljeno truplo skliznu. Vilinska gospodarica napokon spusti kapke i spoji usne.

Njene družbenice, kao po nekoj nemoj naredbi, pustiše belog vuka, pa dotrčaše do svoje gospodarice. Brzo su počele da svlače knežev leš. Potom jedna od njih izvuče tikvu sa vodom i poli prozirnom tečnošću patrljke iz kojih je i dalje tekla krv. Dabog prepozna miris žive vode. Nago telo podigoše i stadoše da ga odvlače u šumu. Lelija je lagano ustala i, držeći glavu umotanu u maramu na svojim grudima, stežući je kao da je najveće bogatstvo, pogledala u boga.

Nekada je bila ljupka biljarica, sećao se Dabog, iz tise rođena, milo biće, prostodušno i velikodušno. Kud god bi kročila, tu je raslo cveće; koje god kolo da bi zaigrala, ono bi se proteglo u nedogled; smehom i pesmom svaku bi dušu zagrejala… A onda se promenila: postala je hirovitija, nametljivija, lukavija. Zavredila je poštovanje svojih družbenica i privukla Velesovu pažnju. Zavela je boga. Izvukla iz njega moć… Vučiji bog sada nije imao nikakve sumnje. Nestalo je one drage biljarice – pred njim je stajala neman.

I kada to pomisli, vide kako se Lelijino lice menja, kako postaje uvenulo i oštro, kako joj se oči bulje, a rumene usne postaju sve bleđe, kako se njena divna kosa suši, kako joj veđe bukte, kako joj se koža hrapavi, a kosti izobličuju. Ona kao da ništa nije primećivala. Okrenula se i pošla u šumu, odlazeći iz sjaja baklji koje su nagrizale noćnu tamu.

Dabog sede na mesto gde je do pre nekoliko časaka knez stražario i pomilova vuka. Sačekao je jutro. Radnici se još uvek nisu probudili kada je vučiji bog začuo tihe korake. Namirisao je strepnju i blagost. Kroz sivu jutarnju maglu, raspršujući je samo svojim beličastim dahom, pojavila se mlada žena. Obrglila se rukama, uvijena u šal, a oči joj behu pune suza od hladnoće i straha. Kada je primetila boga, ona se još više skupi, povi, a rukama odmah zagrli svoj stomak. Šal joj pade sa ramena, i Dabog vide njenu lepu i bogatu odeždu. Pogleda u njen ponaduli trbuh, u sina kojeg je nosila, pa u odbačenu, iskidanu kneževu odeću koja je stajala kraj njegovih nogu, pa u šumu kuda je krvavi trag vodio. Video je Usudovu stazu. Leli.

 

 

 

Beograd, novembar 2012.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s