Zoran Antonijević:SUNCE

  • „Vlajko sine, dođi. Skloni se sa kiše“.„Oče, zašto nema sunca, zašto ga nema? Kada će kiša prestati da pada? Onaj krug na nebu, ono nije sunce?!“„Sine to je mesec.“

    „A što mesec sija sada kad još nije noć, i zašto se po njemu sliva krv?“

    Šta da mu kaže? Znao je da im se dobro ne piše. Svi su to osećali. On je samo mislio gde da skloni Vlajka. Vazduh je mirisao na gvožđe. Taj vazduh ih je gušio. Kao da je i on sam tražio da ga po svaku cenu spasu od otrovne strepnje koja se širila selom. Kiša je padala besomučno. Vlajko je počeo da oboljeva.Tresla ga je groznica. Starina Srdan i Vlajkov otac nesrećni lovac Todor provodili su noći kraj deteta, i molili Moranu da ga ostavi u životu. Jedne noći Boginja je došla pred njih: „Ja ne želim da tvoj sin umre. Tvoji preci žele da ga uzmu, da ga spasu. Ono što dolazi nas hoće da uništi a vas da porobi.Pusti dete da umre i budi srećan zbog toga.“

    Nakon izgovorenog boginja je iščezla. Vlajko je ubrzo umro i to sa osmehom na licu. Todor nije imao vremena da ga ožali jer su u selo već ušli konjanici. Srdan , očajni starac , gledao je u zemlju . Kao da se obraća tom tlu koje je vekovima bilo njihovo rekao je: “ Život je izgubio smisao. Uveliko nas nazivaju poganim starovercima. Car je naredio vojsci da pobije sve koji ne žele da se odreknu svoje iskonske, predačke vere , sve nas koji nećemo da prihvatimo hrišćanskog Boga.”

    Srdan i Todor zapališe kolibu u kojoj je počivalo Vlajkovo telo. Iz daljine, posmatrali su razularene Hristove vitezove kako pustoše selo.Odvode, ubijaju, ne biraju. „Ja ne mogu više.Ostaću ovde. Ti produži.“ Bile su to poslednje reči starine Srdana koji je samrtni tren doživeo u begu, u šumi, duboko među svetim deblima. Todor je sakupio granje i na gomilu položio Srdanovo telo. Molećivo, čekao je da bogovi pošalju vatru sa neba. Ubrzo, iz zemlje je počela da dopire rika, grom se spustio, Srdanovo telo je planulo. Todor je sedeo pored hrasta i posmatrao vatru.Plamen je oblikovao prizore koji su ga podsećali na zlo koje je došlo. Opirao se, sklanjao pogled, nije hteo da gleda. Ali bi se prizori javljali i kada zatvori oči.Zaspao je u suzama i agoniji.Kada se probudio, vatra je lagano tinjala. Srdanovo telo pretvorilo se u pepeo.Sakupivši ga, Todor se popeo na drvo i pustio pepeo niz vetar, da ga razveje po svetoj šumi. Jedino što je kod sebe imao bio je Moranin kip, koji je ubrzo zakopao u zemlju.Oči su mu postajale teške, ponovo ga mamio san .Polako je legao na zemlju. U tami zatvorenih očiju počeli su da isijavaju likovi, da ga dozivaju . Iz mnoštva tih lica izronio je njegov pokojni Vlajko koji mu reče:

    „Oče hajde samnom. Idemo, ovamo je i sunce“.

    I Todor pruži ruku svome sinu i pođe za njime.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s