Elis Bektaš:BIONOVA PRIČA

Tezej zakorači u lavirint držeći u desnoj ruci mač od riblje kosti, a u levoj kalem na koji je bio namotan purpurni konac. Lavirint je sačinjen tako da zbuni čoveka koji sledi svoj razbor, kazala mu je sinoć ljupka Arijadna. Konac je postojaniji od razbora, sledi njega.
Nakon jedanaest skretanja, od kojih su četiri bila levo, a sedam desno, pred Tezejem se ukaza prostrana, bakljama osvetljena odaja, skromno nameštena za svakodnevni boravak. Na drugom kraju odaje bio je krevet na kom se meškoljilo golemo, nezgrapno telo. Mladić sa mačem od riblje kosti u ruci načas požali što nije poneo i toljagu koju je uzeo od mrtvog Perifeta, a potom oprezno krenu napred. Telo na krevetu okrenu se na drugi bok, a potom se poče pridizati. Tezej uzdrhta od gađenja i zaprepaštenosti prizorom koji je ugledao – izobličena glava pretapala se sa ramenima, ispod kojih su se nadimale deformisane grudi. Stomak i noge tog bića behu, međutim, normalni.
Tezej se zaustavi na četiri koračaja od kreveta. Glava mu je ružnija od glave ubijenog vola, pomisli.
– Minotaure, došao sam da naplatim dug.
– Zašto me zoveš tim imenom? Moje ime je Leuk – od teškog disanja skoro nerazgovetno reče spodoba. – Kako si stigao ovamo? Došao si da mi budeš drug? Ili si glasnik?
– Ne, Minotaure, došao sam da naplatim dug jednom zasvagda.
– Kakav dug? Ne sećam se nikakvog duga… Istina, Fedra mi duguje dve školjke otkad sam je pobedio u igri pogađanja, ali to je bilo jako davno. A mislim i da me je pustila da pobedim, da se ne bih rastužio… Jesi li video Fedru napolju?
Čime je ubio tolike ljude, pitao se Tezej. Krupan je, ali ruke mu nisu snažne, a ovde nema nikakvog oružja.
– Minotaure, više ti nećemo slati mladiće i devojke. Ja sam Tezej, sin vladara atinskog i danas ću okončati užas koji nam priređuješ.
Mladić podiže mač i koraknu napred. Leuk, ne ustajući, povuče telo unatrag i ruke podiže do lica. Svetlost koja dolazi od baklji bila je titrava i varava, pa se Tezeju načas učini da mu se Minotaur izruguje. Potom je ugledao suze koje su oblivale naborane obraze i mešale se sa slinom iz usta i nozdrva.
– Tezeju, ne plaši me tvoj mač. Plačem, jer si me podsetio na moju nakaznost. Ovde nema ogledala, ali ti si toliko lep da si iz sećanja dozvao sliku moje nakaznosti. Fedra je jednom ovde zaboravila svoje ogledalo. Te noći, kada je otišla, prvi put sam plakao…
Tezeju se usta osušiše, a u udove mu se uvuče slabost kakvu dotad nije poznavao.
– Ti si lep, ja sam ružan, a smrt je iznad lepote i ružnoće. Ne, ne plašim se tvog udarca. Evo, neću više plakati. Zašto nam ne natočiš po vrč vina…? Ja ne smem da pijem jako vino, pa imam samo razblaženo, ali svakako će nas osvežiti.
I dalje ćuteći, Tezej priđe kamenom stolu i nasu dva vrča. Točio je levom rukom, jer je u desnoj držao mač od riblje kosti, zbog čega je prosipao vino. Osetio je stid zbog nespretnosti koja ne priliči budućem vladaru ili zbog toga što se bavi poslom koji obavljaju sluge. Jedan vrč prineo je Leuku, a potom se vratio po drugi i seo na izrezbarenu stolicu od tisovine.
– Minotaure ili Leuče, kako tražiš da te zovem, šta si učinio sa mladićima i devojkama koje ti je Atina slala svakog proleća?
– Umoran sam i dugo nisam razgovarao sa ljudskim bićem. Ti me zbunjuješ. Sačekaj da se prisetim, pa ću ti kazati koga sve poznajem. To je samo nekoliko ljudi, a među njima skoro da i nema mladića i devojaka… Molim te, prinesi mi grožđe, gladan sam.
Leuk ponovo leže na bok i prionu na grožđe, hropćući i balaveći. Potom sa obe ruke, jer su mu šake bile nezgrapne, uze vrč i poloka vino poput kakve životinje. Tezej se priseti po kakvoj je zadaći došao, ali to ništa nije značilo – stomak mu je otežao, kao da je bio napunjen uljem i peskom, a iz udova mu je iščilela sva krepkost. Hteo je da ne gleda u čudovišno i izobličeno lice pred sobom, pa ipak, uprkos gađenju, nije mogao da odvoji oči od njega. Natekle i kvrgave prste Leuk je povremeno prinosio glavi i prebirao po njoj, vadeći komade nečistoće i gnoja iz ušiju, nozdrva i usta. Od toga se atinskom princu povraćalo.
– Androgej mi je pričao o tvojoj Atini, a ja sam voleo da ga slušam. Androgej je bio lep poput tebe, Tezeju. Prema meni je obično bio grub i podsmevao se mojoj ružnoći, ali nekoliko puta me je posetio ovde i pričao mi o svojim pobedama na atinskim igrama. Divio mu se čitav Krit, ali njemu je to bilo nedovoljno, pa je dolazio i po moje divljenje. Pretvarao sam se da mi je njegovo razmetanje milo i zanimljivo: on je za mene uvek bio mlađi brat… Onda mi je Fedra donela vest da su Atinjani uzeli život Androgeju.
– Androgej je pravedno kažnjen; uvredio je naše bogove.
– Sada to više nije bitno. Ako je i uvredio vaše bogove, učinio je to jer je zaboravio da ih ne sme vređati. Lepi ljudi uvek zaboravljaju važne stvari… Imao sam još braće i još jednu sestru, ali njih se ne sećam dobro. S njima sam se kao dete igrao, a posle su me zatvorili ovde zbog moje ružnoće.
Tezej je postajao zbunjen. Činilo mu se neprirodnim da iz tako nakazne glave dolaze skladne i razborite rečenice. Sam Tezej nije bio tako dobar u kazivanju, ali je imao lep glas kog su drugi mladići rado slušali, ma šta da je govorio. Sutra budi mudar i oprezan, Tezeju, govorila mu je sinoć lepa Arijadna. Minotaur je lukav, njegov otac je moćni Posejdon, a učitelj mu je bio Diodot sa Samosa, koji je video i Khem i Persiju i koji je znao mnoge tajne. On je zlo čudovište koje se svake godine hrani sa četrnaest mladića i devojaka, jer mu je hrana koju mi jedemo neukusna. Tezej do sada nije video ni zla, ni lukavosti, ali se silio da upravo u njihovom odsustvu prepozna dokaz njihove prisutnosti. Leuk ga je posmatrao slabovidim očima i ždrokao svoje grožđe.
– Mada nisam video bogzna šta od spoljnog sveta, Tezeju, ipak znam mnoge stvari. Njima me je podučavao moj dobri Diodot. On je bio rob mome ocu, a pre nego što je dopao sužanjstva služio je kao izaslanik samoskog kralja. Vidiš li one okove tamo? Moj otac ga je držao sputanog, jer je Diodot znao da u ovom lavirintu, osim moje samoće i moje nakaznosti, ne postoje druge tajne… Ali, zašto ti ćutiš? Hajde da razgovaramo, molim te.
Tezej je i dalje ćutao. Premda je odaja bila ugodno zagrejana zdelama punim užarenog ugljevlja, činilo mu se da kameno zdanje labirinta postaje sve hladnije. U uglu odaje primeti zahod od tesanog kamena. Ode tamo i isprazni mehur isprekidanim mlazom. Osećao se glupo.
– Hoćeš li još vina i grožđa, Leuče? Sada ti mene zbunjuješ i ja više ne znam da li si ti taj koji plete mrežu zablude oko mene ili sam došao ovamo već ogrnut plaštom zablude.
– Kakve zablude, Tezeju? Zabluda izvire iz očekivanja. Šta si očekivao da ćeš ovde naći?
– Došao sam verujući da ću ovde zateći čudovište kojem moj grad već dugo plaća užasan danak. Došao sam da okončam tu pokoru, ubijajući čudovište kao što je dete Apolon ubio zmaja. Umesto čudovišta, vidim tebe, bolesnog, nemoćnog, izobličenog… Ali ti si toliko ružan da nužno moraš biti zao.
Leuk ga je pažljivo slušao.
– Ipak, ja sam već ubijao zle ljude. Ali njihove reči nisu bile poput tvojih, to su bile reči koje ubicu učvršćuju u nameri da izvrši svoje delo ili koje opravdavaju učinjeno…
– Ne muči sebe, Tezeju, iz mene život svakako izlazi uz golemu muku. Ako me ubiješ, odavde ćeš izneti moju zahvalnost. Ali ćeš izneti i jednu laž… – dodade Leuk nakon kratke stanke.
Neobičan, šuštav zvuk koji se pojačavao odbijajući se o zidove hodnika privuče Tezejevu pažnju. Mladić spusti ruku na mač i upilji se u tamu iza vrata: hodnici, naime, ne behu osvetljeni.
– To je samo Bion, moj dobri pas. Ponekad luta hodnicima i plaši štakore. Daj mu zalogaj mesa i pomiluj ga i on će te zavoleti.
Na vratima se pojavi ogroman dvobojni molos. Prišao je Tezeju na nekoliko koračaja i ispitivački ga posmatrao, iskošene glave.
– Ne plaši se, Bion je molos, na sličan način kako sam i ja ljudsko biće. Dobio sam ga na dar od Fedre. Od njega možeš puno naučiti; on se nikada nije izgubio u ovom lavirintu, jer ne sledi ni zablude, ni očekivanja, već samo svoju razigranu ćud… Molim te, daj mu zalogaj mesa, ja sam odveć slab da stanem na noge.
Tezej priđe stolu i otkide parče mesa; Molos ga je sledio, teško dišući. Vratio se na stolicu i spustio meso kraj nogu, ali pas ga nije hteo ni dotaći. Tezej podiže meso, koje tada pas halapljivo pojede iz njegove ruke.
– Pre Biona imao sam kučku Nereju. Ona je bila kritski gonič, lep i pametan pas, ali se plašila lavirinta… Jednom me je ugrizla iz čista mira i otrčala u hodnik, a posle se nije vratila. Nedostajala mi je, ali nikada nisam poželeo da se vrati. Ne zato što mi je načinila ovaj ožiljak, već zato što je ovde bila tužna… Bion je drugačiji, on je ovde srećan. Valjda stoga što ne pozna svoju istinsku prirodu.
– Ja imam mnogo pasa, ali ne dam im da uđu tamo gde obitavam. Psi su prljave životinje.
– Tezeju, rekao si da si sin atinskog kralja. Tamo gde ti obitavaš ulaze mnoge prljave životinje. Psi u palati tvoga oca svakako ne bi bili srećni.
– Leuče, to što je moćni Posejdon tvoj otac ne daje ti za pravo da vređaš moga oca. Kralj Egej je vrstan čovek, najbolji među najboljima.
– Nisam ni govorio o tvom ocu, Tezeju. Androgej mi je pripovedao o njemu i znam da je on čestit kralj… Ali otkuda ti to da je Posejdon moj otac?
– Tako se priča.
– Mnogo toga se priča, Tezeju. Posejdon nije moj otac, a reći ću ti i zašto: Posejdon ne postoji.
Tezej uzdrhta.
– Ja ne umem da zborim lepo i jasno kao Diodot, ali i sasvim prostim rečima se može kazati da Posejdon i Zevs nisu nikakvi bogovi.
Lavirint, pomisli Tezej. On je načinjen tako da se poigrava ljudskim duhom i u njemu odista izgleda kao da bogovi ne postoje. Kad izađem odavde prineću žrtvu Divu i Posejdonu.
– Leuče, ti si zatočen ovde i zato ne možeš znati kakav je svet napolju. A ja ti kažem da je on tako čudesan, da ga niko osim bogova nije mogao stvoriti.
– Ti ne razumeš o čemu govorim, Tezeju. Bog je izvan pojava i njihove količine. On je jedan, a jedan nije broj. Jedan je Sve koje izvire iz Ničega. Bog koji se može brojati, to je glupost; tome smo se Diodot i ja često smejali.
Pas se podiže i otrča u hodnik. Tezej ustade da natoči vino.
– Svet bogova kojima su ljudi dali imena, to je samo pripovest kojom se čuvaju od grozote noći i od samoće. Zato što su im noći i samoća tako teški i iskidani, trebaju im ti i takvi bogovi.
Leuk se nakašlja, skoro se gušeći. Gust i taman sadržaj pluća slivao mu se borama i usecima oko usta koja su jedva hvatala dah. Rukom pokaza da želi vina i Tezej mu napuni vrč.
– Moja noć i moja samoća su večne. Tu nema ničega što bi stajalo između mene i istine. Ti, Tezeju, misliš da sam ja ovde zatočenik. Možda i jesam, ali na tom zatočeništvu sam zahvalan svom ocu. Kao dete sam bio nezgrapan, slabovid i ružan. Otac i majka mi nisu pružali nikakve nežnosti, a naposletku se dosetiše kako da me sklone, ujedno snažeći svoju vlast: proglasili su me čudovištem, kojeg se plaši čitav Krit. Ipak, ponekad pomislim da je u njihovom činu bilo i neke čudne ljubavi: čak i ovako nakazan, ja sam ipak njihovo dete…
– Mora da si strašno nesrećan, Leuče.
– Nisam srećan, to je istina. Ali nisam ni nesrećan. I sreća i nesreća uvenu kada je neko dovoljno dugo sam… Ja sad moram da otpočinem, grudi me bole i umoran sam. Ti se okrepi hranom. Molim te da ne odeš, želim da još razgovaramo.

Leuk se sklupča na svom ležaju i uskoro poče škripavo i otegnuto disati. Tezej oseti da je ostao neporecivo sam. Težak vazduh unutar kamenog zdanja izobličio mu je sećanje čak i na najsvežije događaje. Dohvatio se trpeze, ali hrana mu nije prijala; tek nekoliko zalogaja s mukom je uspeo proterati kroz grlo.
U tom trenutku ustati i otići – on, Tezej, budući vladar atinski – nije mogao. Došao je na Krit da učini podvig i da pogubi Minotaura. Umesto toga, Leuk je pred njim, nemoćnim, pogubio njegove bogove. Požele da se Bion vrati – pustoš odaje bila je obespokojavajuća i nepodnošljiva. U istom trenu Bion se odnekud iz dubine hodnika stvori pred njim. Čovek i pas, licem u lice, nepomični, bili su centar jedinstvenog zakrivljenog prostora i vremena: kada se jednom pomere, prostor, vreme i priča će se razdvojiti i krenuti zasebnim smerovima.
Tezej nije osećao glad, a unutar kamenog zdanja sunce nije dopiralo, pa nije imao čime da odmeri protok vremena. U jednom času Bion se podiže sa poda i priđe ležaju na kom je ležao Leuk. Bion iz grla pusti zvuk nalik na uzdah i stavi šapu na rub kreveta, uz Leukov potiljak. Tezej priđe da probudi spavača – stavio mu je ruku na rame, shvativši da dotiče još uvek toplo truplo.
Da, ali ipak nema svedoka, pomisli Tezej, stežući u desnoj ruci mač od riblje kosti.
Da, lepi ljudi uvek zaboravljaju važne stvari, pomisli Bion, stežući čeljusti na kojima su mišići jedva primetno podrhtavali.
Tezej izađe iz lavirinta, noseći na ramenu vreću od kostreti u koju je utrpao Leukovu glavu sa jednim zatvorenim i jednim napola otvorenim okom. To nezatvoreno oko ga je uznemiravalo, pa je truplo pokojnika okrenuo potrbuške da bi mogao otkinuti dokaz svog podviga. Bio je umoran – mač od riblje kosti nije se pokazao podesan, a bronzanim nožem prerezati zadriglu vratinu težak je posao. Bion ga je sledio do poslednjeg vinograda. Ugledavši na žalu biremu sa tamnim jedrima, pas se okrenu i nestade. Tezeju vreća od kostreti postade lakša.


Jedne novembarske večeri 1587.godine, u kojoj užareno ugljevlje nije moglo da zagreje ukočena stopala, Mordechai Meisl, praški Jevrejin za kojeg se govorilo da nehotice od talira pravi dva, čitao je prvi svezak Apolodorovih pripovesti, tražeći u njemu ključ za bolje razumevanje Ovidijevih Metamorfoza. Meislova lepa i bolešljiva supruga već je otišla u postelju, pa mu je društvo pravila bela pudla, nezainteresovano čupkajući krajeve zavesa. Njih dvoje ponekad su u časovima iza ponoći razgovarali o dogodovštinama sa praških ulica, naročito sa tržnice, ali pudla ga večeras prenerazi, ispričavši mu priču koja se stolećima prenosi od gubice do gubice u psećem svetu.
Mordechai Meisl je te noći, ležeći kraj svoje usnule supruge, mislio o tome kako je nezahvalno pokloniti poverenje bilo jednom Ovidiju, bilo jednom kritskom molosu, a jutrom se digao, obukao svoj tamnozeleni kaftan i otišao na tržnicu da od talira pravi dva, pa čak i tri…

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s