Savko Pećić Pesa: VUČIJA KRV I SRCE

( Priča – Slavenska mitologija)

Starac Čangriz nikad se nije odvajao od svog orahovog štapa. Štap je dobio i naslijedio od svog djeda, a njegov djed od svog djeda. Ko zna koliko je ljeta i zima prošlo od kad je štap išao iz ruke u ruku, prenoseći tako sve mudrosti predaka. Tada su na zemlji vladali zli duhovi, pa je štap imao čarbnu moć.
Čangriz je bio nastariji u kolibaru. Njegova se riječ uvijek slušala i bila zadnja. Od pojezda, skoro do prijezda, sjedio je na panju, naslonjn na štap, i razmišljao. Mučile su ga neke strašne misli. Pitao se, zašto je plamen u nebo buknuo, i odjednom nestao kada su Ćetana sahranjivali i odoru spaljivali. Sin Kajo je prolazio pored njega, ali nije smio ništa da pita. Vul koji je valjao klade od hrastovine i cijepao naložnice za ogradu, bacio bi pogled i odmahivao glavom. Oko koliba su trčakarala djeca za jarićima. Žene nisu izlazile ispod slamobrana. Kad je Čangriz u brigama, nešta se strašno dešava.Svi su tada u kolibaru drhtali od straha.
Dika je ležala u mračnoj kolibi. Njene oči su svjetlucale ispod duge crne kose, kao dva žiška vatre. Ubrzano je disala i stenjala, kao da je nekakav teret nosila. Graba je bila najstarija među ženama. Osvježavala joj je lice vodom i davala poneki gutljaj da popije.
” Samo duboko diši. Nemoj da se pomijeraš !”, rekla joj je Graba.
Pao je mrak. Ženska čeljad i djeca su se okupila u drugoj kolibi. Graba je Diku trljala mirisnim travama po stomaku da bi joj olakšala bolove, koji su bili, sve jači i jači.
Kad se, s pojezda sunce pojavilo, iz kolibe se začuo jak i bolan jauk. Jednom, drugi put, i dubok uzdah. Tišina… A onda se iz kolibe začuo plač djeteta…
Čangriz, koji se nije mrdnuo od panja, i tu čitavu noć proveo, probudio se iz dubokog sna. Malo je protrljao oči, a onda glasno počeo galamiti. Vul je odmah dotrčao. Kajo se nešta nećakao, ali i on je došao, pa se svi okupiše oko Čangriza, koji bijaše veseo. Više nisu bili zabrinuti i u strahu, kao juče.
”Dobro je dobro, rodio se Živ, to je to….!”
Svi su ćutali i gledali u starca, koji krenu brzo prema potoku. Ne reče nikome ni riječi ! Čim dođe do potoka prijeđe na onu stranu. Došao je do cera gdje su odoru zapalili i nešta je štapom čeprkao, tražio, pa se vratio uz potok.
”Dobro je…! Ćetana smo juče po običaju kako valja sahranili. Sad možemo biti mirni”; reče Čangriz i polako se pope uzbrdo do koliba.
”Đedo će opet nešta smisliti da nas uplaši”, šaputao je Čubur, gledajući u Mila.
”Ma neće, sad će nam nešta dobro reći !”, reče Mil i odmahnu rukom.
Čangriz se pope na panj i otpoče: ”Dobrigbog, uze nam Ćetana, a podari Živa. Tri dana i tri noći neka traje igra i pjesma, u čast rođenja Živa”
Nije bilo jasno, kako je starac na žalost proglasio veselje, pa počeše gunđati. Kad je Čangriz čuo gunđanje, okrenu se: ”Ne brinite, tako nam bogovi kazaše. Sve mi se jutros na potoku razjasnilo.” Nagnu iz tikvače kiselu projinu drobu i siđe s panja uz pomoć svog štapa, koga nikada nije ispuštao iz ruke.
Niko nije smio da priđe Diki sedam izlazaka i zalazaka sunca, osim starice Grabe i pomajke Nitre, koja je dojila Živa. Dika je pala u očaj, od kako se porodila, nije se pomjerila iz ćoška kolibe. Nije ništa jela. Graba je bila zabrinuta.
”Hoćeš li svračijih jezika da ti skuvamo”; pitala je Graba. Dika nije ništa odgovarala. Nitra je samo odmahivala glavom, kao da je slutila na najgore.
”Ako neće svračije jezike, koji dušu iz mrtvih vraćaju, onda je Dika mnogo bolesna. Neće tako dugo izdržati, ostaće siroti Živ bez majke”; šaputala je pomajka Nitra.
Dika je bila najmlađa Čangrizova unuka. Bila je veoma lijepa i svi su je mnogo pazili i mazili. Jednog dana je otišla sama u šumu da donese drva i vratila se sva uplašena i od tada se potpuno promijenila. Nije ništa progovarala. Mnogi su govorili da je u šumi susrela zlu Dolu, koja joj je dala da pojede otrovnu travu. Čangriz je mnogo volio Diku. Pokušavao je na sve načine da je izliječi. Sve što je pokušavao nije bilo od koristi. Razum se kod Dike nije vraćao. Nakon izvjesnog vremena, Dikin stomak je počeo da raste i svi su znali da je trudna. Čangriz je istraživao ko je osramotio njegovu miljenicu unuku.
”Možda se to nije desilo u šumi.”, mrmljao je u sebi i opet nešta tražio i mjerkao oko koliba i pored šume.
Iz drugog kolibara dođe starac Hran. Bio je niskog rasta, onako debeljuškast, ali veoma promućuran starac. Čim dođe, pozdravi se sa Čangrizom i sjedoše na tronšce u hladovinu. Ostala se čeljad udaljila. Oba su radosno naginjali tikvice sa drobom i medom, dok Čangriz nije ispričao Hranu muke o unuci Diki.
”Eh Hranu, život bi dao za unuku Diku, da znam šta joj se desilo.”
Hran se tada naslonuo na svoj čvornati štap i dugo nije progovarao ni jednu riječ. Samo je zubima škrgutao i stenjao.Čangriz je bio mnogo uznemiren. Pomislio je, kako Hran sve zna, ali neće ništa da kaže.U glavi mu se motala misao, da je to neko iz Hranovog kolibara uradio.
”Nije dobro brate Čangrize”, konačno je promrmljao Hran.
”Nije Daboga mi dobro, zli duh je ušao u vaš kolibar. Treba ga nekako otjerati”.
”Šta bi to moglo biti , brate Hrane, je li ti oči vide, a uši čuju?”
”Diku moraš žrtvovati i živu spaliti. U nju je ušao zli Dabo, kada je u šumi boravila. Inače će svi u kolibaru nestati od zlaog Daba, ako rodi živo dijete.”
Čangrizu ne bi milo šta Hran govori.
”Davno zli Dab je prošao pored vira i perila na potoku Dršenu. Od tad nije se nikada više pojavljivao, pričali su naši preci.” ; pravdao se Čangriz.
Hran se dugo poslije toga nije oglašavao i onda je, onako ozbiljno i odričito odbrusio Čangrizu.
”Na tebi je odluka , moraš nešta uraditi, jer će sav kolibar nestati !” Kako reče htjede da ustane, ali ga Čangriz snažno uhvati za ruku i vrati na tronožac.
” Pa zar ni molitve i žrtve velikom Dabogu ne mogu pomoći? Mora li baš takao biti, brate Hrane? Znaš da mi je Dika, kao dva oka u glavi?”
Hran je zaćutao…!!! Dugo je mislio i mislio i onda započeo priču : ’To je zao Dab uradio! Dabog je… , ali desilo se to davno, jednoj djevi, tamo daleko preko mnogo rijeka, polja i gora”.
”I šta su oni uradili ?”, ne sačeka Čangriz da Hran dovrši priču.
”Hm, slabo znam o tome, ali sam čuo da su joj vučije srce dali da pojede, krv da pije i da je onda vukova krv i srce nadjačalo zlog Daba u utrobi, a djeva je svisnula, nakon sedam izlazaka i zalazaka sunca, kad je rodila mrtvo dijete”
Hran se podigao već dobro opijen i šešuljajući kroz šiprag puteljkom udaljio. Čangriza su tek sada brige morili. Svi su ga iz kolibe posmatrali i drhtali od straha. Poranio je i likom svezao dva najbolja psa. Stavio je nešta hrane u strunjaču, nabacio gunj i močagu preko leđa i krenuo put šume. Nije se vraćao za deset izlazaka i zalazaka sunca.
Na desetom prijezdu, ispod kolibara, svi su osjetili lavež pasa, koji su se približavali. Ugledali su Čangriza, kako izlazi iz šume.Na ramenu je nosio vuka.Čim dođe pred kolibu, položi vuka, raspori ga i izvadi srce.U tikvaču zahvati vučiju krv, te je dade Diki da popije a srce da pojede.
Dika se prvo otimala, a onda je popila vučiju krv, a zatim pojela srce.
’’Dabože, Dabože, pomozi Diki da ozdravi’’, molio je Čangriz moćnog Daboga, klečeći pored kolibe.
Dika nije mogla dojiti Živa. Pomajka Nitra je bila uz njega. Živ je dobro napredaovao. Nakon sedam izlazaka i zalazaka sunca u prijezdu, Dika je ispustila dušu. Prvo se mnogo trzala, kao da se od nečega otimala, a onda kao vuk zavijala i izustila iz sebe: Živ, Živ, Dabiživ !
Nitra se uplašila i ništa nije mogla da uradi, dok je Graba stajala ukočena od straha. Živ se odupirao nježnim nožicama o panj. Očice su caklile i gledale prema majci,a onda je uperio pogled prema vrhu kolibe kroz koji je sukljao gusti dim i izgovorio: Ma-ma, ma !…”
Graba se srušila na zemlju i od straha srce joj prepuklo. Živ se podigao i ručicama milovao obraze svoje majke. Kad je to ugledala, Nitra je pobjegla iz kolibe. Nije ulazila, sve dok Živ nije počeo da plače.
Prošlo je više od deset ljeta i zima. Živ je narastao i mogao je sada da bika za rog drži. Kozu u naručju da nosi. Da se vere i skače s drveta na drvo. Klade je mogao da nosi sam. Svi su se divili njegovoj snazi. Jednog dana povede Čangriz Živa u šumu. Išli su tako, daleko, daleko, da nisu znali gdje su stigli. Oko njih je bilo ogromno drveće i kamenje sa pećinama iz kojih se čuo huk. Strac se uplašio za Živa. Odmah je pokušao da se vrate, ali gdje bi god pošli, uvijek bi bili u začaranom krugu i ne bi izlazili iz ogromne šume.
”Zli Dabo je začarao šumu.”, reče starac Živu !
Iz jedne ogromne pećine izašao je Drekavac. Bio je tri puta veći od njih i Čangriz se uplašio. Živ nije odavao nikakav strah. Držao je Čangriza čvrsto za ruku i štap. Suze su mu lile niz obraze, nešta je predosjećao. Drekavac je gledao obojicu, a zatim se naduvao i dreknuo, tako da se od njegove dreke ogromno kamenje kotrljalo niz padinu. Drveće se do zemlje povijalo, a grane se lomile. Dunuo je jak vjetar, raznosio grane drveća, sitno kamnje i lišće visoko u nebo. Živ je stajao nepomično, kao da je u stijenu bio ukopan. Drekavac mu nije mogao nauditi.
Kad se Živ okrenuo, Čangriza više nije bilo. Njegov štap je ostao u njegovim rukama. Dugo je zvao, ali Čangriz nije mogao više ništa čuti. Drekavac je zagluvio starca.
Drekvac se uplašio kad je vidio Živa da od njegove piske nije zagluvio.
”Tvoja snaga je nestala Drekavče. Ne možeš me tom svojom mješinom uplašiti. Zli Dab je nestao kad je moja majka umrla.”, reče Živ Drekvacu.
” Jadan mali Živ! Moja posestrima Dola će roditi drugog i jačeg Daba i opet ćemo vladati šumom”, bio je ljut Drekavac.
”Tvoja posestrima Dola je daleko na nebu. Svojom silom si je otpuhnuo. Nikad se više neće vratiti. Umjesto nje šumom će lutati Čangrizov dobri duh. Ostavio mi je ovaj čarobni štap od predaka. S njim ću da te probodem, tako će tvoj zao duh zauvijek nestati.”
Živ se primakao Drekavcu. Zabio mu je štap u stomak. Iz njega je šiknula zelena tečnost i smrdljiv zadah. Mješina je odljetjela daleko u pećinu i udarila u stijenu. Niz kamenje je curila zelena tečnost.
”Tvoj zao duh je pobijedila moja vučija snaga, koju mi je na samrti majka ostavila, boreći se sa zlim Dabom. Sad više nikada nećeš nikome nauditi.”, to reče Živ i pođe prema kolibaru.
Šuma se od radosti zatalasala, kamenje se vratilo na svoje mjesto, a ptice su slobodno pjevale i nadlijetale drveće. Od tada, nikada niko više nije vidio Drekavca, niti se pojavljivao zli Dab i Dola.
Kad se Živ vratio, proslaviše ga kao junaka. Junaštvo se pročulo i u drugim kolibarima. Izbraše ga za svoga vođu. Živ tada ujedini sve kolibare u jedno pleme i povede prema Sjeveru. Zaustaviše se kod jednog potoka, koji se ulijevao u Derovu i nazvaše ga Dražen. Izvor pitke vode ispod brda nazvaše Ustava. Veliku šumu Cerikom, a livade i pašnjake Danjištima, a čitavu okolinu Česnicom.

*

Od tada, vijekovima tu žive i ne znaju odakle su došli, ni kud su pošli. Često pripovijedaju da je njihov glavni predak bio starac Čangriz i da ih je ovamo doveo veliki junak Živ, kojeg je rodila djeva, zvana Dika.
Starc Čangriz i sad luta šumama tražeći Živa i tek ga neko povremeno na prijezdu u daljini ugleda ali mu nikada niko ne može prići blizu.
Odrasli i sad plaše djecu Drekavcem, zlim Dabom i Dolom, koje nikada niko nije susreo niti vidio u šumi. Dobri duh starca Čangriza i sad pazi da djeca ne zalutaju u šumi, kad sakupljaju šumske plodove.
Ponekad u prijezdu sa planine Ljubin čuje se zavijanje vukova. Stariji bi govorili da se to Živ javlja i na pretke daleke opominje, da se ne zaborave, jer će se, zli Dab, Dola i Drekavac opet pojaviti među ljudima, a Dabog ih neće moći spasiti od zlih duhova.

Advertisements

One thought on “Savko Pećić Pesa: VUČIJA KRV I SRCE

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s