Dr Ružica Jovanović: Cogito,ergo sum!

O knjizi Ante Zirduma: SAMO(se)PROSVIJETLJENI VIDE U TMICI, VAT Vitez/HKD Napredak Vitez 2015.

zora korice_n
Mnoštvo objavljenih dela Ante Zirduma sigurna su svedočanstva vrednog rada ali još više izuzetne intelektualne radoznalosti, koja svoj vrhunac dostiže u hermeneutičkim crticama, kako ih je sam autor nazvao, a zapravo su ekfraza životne mudrosti, ako životnu mudrost posmatramo kao vrhunsku umetnost. Koreni hermeneutike koji leže u proučavanju religijskih tekstova granavši se ka suštini teorije interpretacije i filozofije davanja odgovora na pitanja koja interpretacija postavlja, imaju svoju jasnu sliku, akademski definisanu i mudro promišljenu, predstavljenu u ovom delu, skupu crtica. Zapravo je apoteoza pojma učenja i prenošenja naučenog mlađima. Ratnike i ratnice prosvetljenosti, koristeći reč prosvetljenost povezano sa pojmom prosvete, ali ne kao posla, već uzvišene privilegije poučavanja, ne bez razloga autor naziva ratnicima, jer taj izraz najviše odgovara sadašnjem trenutku. Njihovi roditelji Zora i Praskozorje znaju da: „Tuđi mudroslov je treset na kojemu mudrost raste brže, a vitezovi prosvijetljenosti moraju znati da njihova zadaća nije da budu mudri kad ostare“.

Razmatrajući kroz devetnaest odvojenih celina, sa aspekta socio-kulturne antropologije, pojave kojima se bavi filozofija kada razmatra čoveka i njegov život, autor iscrpno promišlja na temelju znanja i iskustva. Počevši razmatranje sa ogromnom odgovornošću učitelja, jer mladi ljudi se sa njima vrlo često identifikuju, autor insistira na vrhunskom znanju i mudrosti upravo onih koji znanje prenose, njihovoj svestranosti i ljudskoj celovitosti, ali i spremnosti na celoživotno učenje. Važan zadatak prepoznavanja potencijala mladih individua zahteva trajnu motivaciju njihovih motivatora-učitelja. Razviti radoznalost kod mladih ljudi najveći je blagoslov uz uvažavanje njihove ličnosti, i preduslov za buduću uspešnost i doživotno samoobrazovanje. Svaka uspešna motivacija naizgled nezainteresovanog učenika, pobeda je ratnika prosvetljenosti. Autor razmišljanja gradi na temelju poštovanja svake ličnosti ponaosob i pokušaja dosezanja ličnog maksimuma. U današnjem društvu koje surovo isključuje različite, pa bili oni ascijalni ili prosocijalni, zadatak je učitelja da razvija empatiju i simpatiju u procesu inkluzije na osnovu elementarne etike nasleđene i dodatno razvijene tokom vekova, a za to je neophodno da svaki učitelj bude ličnost, koja u proces učenja unosi svu svoju ljubav, koju nijedan nastavni program ne može propisati. Današnja sveprisutna tehnička dostignuća, sva veštačke inteligencija, koji omogućavaju svakodnevnu edukaciju još uvek nisu i teško da će moći prevazići ljudskost udruženu sa znanjem pravog pedagoga. Ljubav, shvaćena u najširem mogućem značenju, jeste ona nit, onaj koren, onaj temelj i ona svetlost koju još uvek nema adekvatnu zamenu niti će je u skorije vreme imati, bar kada je proces vaspitanja u pitanju. Izazovi mnogobrojnih poroka,pa bila to narkomanija, seksomanija, šopingomanija … preko mediomanije do baš-me-briga-manije dodatni su izazov za učitelja 21. veka, pred kojima on ni slučajno ne sme poražen stati, već naprotiv znajući da su ljudi bića vere i nade upravo će obeshrabrenima dati nadu i uliti veru. Koliko je izazov multimedijalnosti prisutan u životu mladog čoveka, toliko su dogme i dogmatizam često prisutne u svesti odraslih, a jedno i drugo je po mišljenju autora, nešto što treba prilagoditi individui upravo posredstvom ljubavi jer: „Bez ljubavi svaka aktivnost vitezova prosvijetljenosti je slaborodna.“

Široka analiza samog pojma ljubavi koju autor definiše i kroz pojmove zaljubljenosti, erotike, hedonizma i egoizma kao njenih pratilja govori upravo o individualnosti kako svoje, tako i poštovanje tuđe, jer to je put ka samoostvarenju svakog pojedinca. Analizom ljudskih vrednosti definisanih još u antičko vreme i osudom sujete podjednako kao i lažne skromnosti, može se doći do poverenja i pravednosti čiji vrhunski rezultat jeste steći ih i preneti ih drugima. Možda u momentu globalizacije na svim nivoima, pojam antičkih vrednosti zvuči arhaično, ali pravim znalcima sva savremena znanja uprkos surovoj bipolarnosti Sveta, tek udružena sa pojmovima kultura i identitet, mudrim spajanjem, pruža mogućnost stvaranja časnog čoveka današnjice. Učeći od istorije i dobro i zlo, ne prećutkujući mnoštvo tirana i terorista, savremeni pedagog dužan je omogućiti učeniku zaključak da ljubav kako prema bližnjem, tako i prema neznancu, garantuje život koji je svedočanstvo dobrote i kulture, ne učeći ih da budu idealisti, već osobe sposobne da opserviraju prošlost i sadašnjost i zauzmu mesto u Svetu, u životu, koji ih čini zadovoljnim. Izazov modernog vremena gde se granice moje-tuđe gube, a saznanje o toj granici iskonska je čovekova potreba, stvara paradoks i izazov veći od svih za ratnike i ratnice prosvetljenosti. Pomoći u zauzimanju realnog stava prema tom sukobu stvarnosti i instinkta, leži u razumevanju i sporazumevanju, razlikovanju laži od istine. Zadatak se čini preteškim pred virtualizacijom dijaloga čoveka sa samim sobom, ali težak zadatak mora biti samo dodatna motivacija ka stvaranju društa tolerancije. Prag te tolerancije ne sme poništiti čoveka i njeno samopoštovanje, ali ni ugroziti druge. Razvijanje kreativnosti koja ne sme preći u fanatizam, shvatanje sličnosti i razlika nemoguće je bez jasnih uputstava koja podrazumevaju predznanje, koja su sažeta i jasna. Vrhunski jasno preneti opšta znanja kao i pojedinačna iskustva glavna je karakteristika ideologije prosvetitelja o kojima piše Anto Zirdum. To su oni od kojih se očekuju da budu lučonoše koji će mudrost približiti širokim masama, uveriti da je mudrost nemoguća bez znanja i obrnuto. Svi izazovi i vrednosti vremena često su prikazani kao antonimi ujedinjujući time široku lepezu znanja.

Više je nego prisutna izvesna demitologizacija filozofskih pojmova, ne sa namerom njihovog vandalskog urušavanja, već naprotiv, približavanje pomenutih pojmova čitaocu pomoću jasne reči i bistre misli autora. Proza sastavljena od niza crtica koje, zahvaljujući svojoj na mah anakreontskoj formi, sa mnoštvom varijacija, upotpunjuju doživljaj čitanja i saznanja. Neizbežna epifonemičnost svake mini – celine ove proze jeste zapravo stav autora o neizbežnoj vrhunskoj promišljenosti vitezova prosvetljenosti koja omogućava onima koji od njih budu učili da jasno i hrabro jednoga dana kažu: Cogito ergo sum.. Ili, kako to Anto Zirdum kaže : „Mislim, dakle jesam čovjek „ .

Advertisements

One thought on “Dr Ružica Jovanović: Cogito,ergo sum!

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s